Dok se višestranačje u zemljama bivše Jugoslavije rađalo, oni su bili tu – kao i kad je polazilo u školu, pa slavilo punoletstvo i ulazilo u svet odraslih, a tu su i danas.

Ipak, tri decenije kasnije, uticaj višedecenijskih političkih lidera u regionu sve je manji.

Milo Đukanović, dugogodišnji prvi čovek Crne Gore, prvi put posle 30 godina ostao je bez važne političke funkcije, napustivši potom i čelo Demokratske partije socijalista (DPS), čiji je neprikosnoveni lider bio od 1998. godine.

„DPS je iznedrio novu generaciju ljudi“, izjavio je Đukanović u aprilu, kada su stranački organi prihvatili njegovu ostavku.

Sredinom maja DPS je objavio i izbornu listu za vanredne parlamentarne izbore 11. juna, na čijem čelu je Danijel Živković, vršilac dužnosti šefa stranke, a ispod njega „40 odsto potpuno novih lica“ – bez Đukanovića.

„DPS je godinama paralelno funkcionisala kao liderska partija, ali je i partija sa velikom infrastrukturom i vrlo složenim sistemom“, kaže politikolog Predrag Zenović za BBC.

„To što se gradilo, koliko god bilo fasadno i formalno, sada bi moglo da počne da dobija neke oblike i počne da živi, a moglo bi i da se uruši čim nema snažnog lidera, jer nikada nije funkcionisalo punim plućima“, dodaje.

Širom regiona viđena su oba primera.

Socijalistička partija Srbije (SPS) opstala je posle smrti Slobodana Miloševića, dugogodišnjeg lidera, bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, kada je na njeno čelo došao današnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Socijalisti su od 2008. godine ponovo neprekidno u vlasti.

Demokratska stranka (DS) se zato posle odlaska lidera često cepala, a na smenu generacija se sprema i nekada snažna, a danas vanparlamentarna Srpska radikalna stranka (SRS), čiji je lider Vojislav Šešelj, osuđen za ratne zločine tokom 1990-ih, najavio povlačenje.

„Konfuzija u stranci po odlasku lidera može da bude ogromna, ali najviše zavisi od njega samog“, kaže Pol Beins, profesor Univerziteta u Lesteru za BBC na srpskom.

„Ako je on bio apsolutno sve u stranci, onda je veoma teško uraditi bilo šta, ali ako je bio samo jedna komponenta partije lakše ga je zameniti i krenuti novim pravcem.“

Mardžori Herši, profesorka Blumington univerziteta u Indijani, koja se bavi političkim strankama i kampanjama, kao veoma značajno pitanje dodaje i to koliko su obezbeđeni redovni prihodi novca i sredstava za funkcionisanje.

„Ako oni postoje, ali i ako se radilo sa kadrovima na nižim pozicijama, onda bi stranka mogla veoma lako da preživi odlazak lidera“, kaže Herši za BBC na srpskom.

Izbori u Crnoj Gori: Noć promene

O odlascima lidera

Na spisku najdugovečnijih partijskih lidera zemalja bivše Jugoslavije, gotovo svaka od nekadašnjih republika ima svog aduta.

Predstavnik Crne Gore je dosadašnji predsednik Đukanović, Slovenije donedavni premijer Janez Janša, koji je na čelu Slovenačke demokratske stranke od 1993. godine, a Hrvatske Ivan Martan, prvi čovek Hrvatske demokratske seljačke stranke od 1995.

Kada je reč o Srbiji tu je Vuk Drašković, pisac, nekadašnji ministar spoljnih poslova i dugogodišnji opozicionar iz Miloševićevog doba, koji je na čelu Srpskog pokreta obnova (SPO) još od 1990.

Do trenutka objavljivanja teksta Drašković nije odgovorio na pitanja BBC-ja na srpskom o budućim planovima i do kada će ostati na čelu stranke.

Draškovićev takmac donedavno je bio Nenad Čanak, koji je takođe od 1990. bio na čelu Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV).

Sa te funkcije povukao se u novembru 2022, rekavši da je to „nekada je moralo da se desi“.

„Iako deluje da je Čanak držao svu kontrolu u stranci i bio njen autoritarni lider – nije bilo tako“, kaže za BBC na srpskom Bojan Kostreš, novi lider LSV-a.

„Naravno da je u velikoj meri uticao na donošenje odluka, davao ozbiljan ton politici stranke, usmeravao je karakterom i načinom vođenja, ali nije samostalno donosio odluke.“

Iako kaže da je LSV trenutno u „fazi transformacije“, Kostreš ističe da unutar stranke nema konfuzije posle odlaska višegodišnjeg lidera.

„Imamo stranačke institucije i organe i Liga nastavlja sa životom i razvojem.

„Prosto, vreme je za mlađe ljude – ja sam 1974. godište i među najstarijim sam članovima Predsedništva.“

Vrednosni sistem stranke nije promenjen, kao ni program, ističe Kostreš, ali i dodaje da je novo rukovodstvo donelo i neke nove stvari.

Raskinuta je, na primer, koalicija sa vladajućom Srpskom naprednom strankom u Novom Sadu, oko koje je i ranije bilo „velikih lomova u stranci“.

„Novi tim je preuzeo kormilo nad sistemom koji je postojao, malo podesio nove koordinate funkcionisanja i to sada sve ide svojim tokom“, kaže.

Čanak je na čelu Lige socijaldemokrata Vojvodine bio od 1990. godine

Pol Beins, koji se bavi političkim marketingom, kaže da smena generacija ni u jednoj stranci nije jednostavan poduhvat.

„Većina partija funkcioniše samo do sledećih izbora, ne gledaju dalje od toga, niti to mogu, jer ne znaju da li će biti na vlasti – koja je poenta gledati deset godina unapred ako za pet godina sve izgubite.“

Smena dugogodišnjeg lidera, dodaje, može da dovede do perioda „vakuuma liderstva“ u kom se ljudi bore za moć.

„Mnogo zavisi i od toga kako će lider biti smenjen“, navodi.

„Ako je revolucijom, onda je novi lider često neko sa potpuno druge strane političke sfere, ako je zbog bolesti ili smrti, onda uglavnom dolazi do politike kontinuiteta, a ako je posle skandala, naslednik je često neko iz drugog krila iste partije.“

U sistemima koji su korumpirani ili autoritarni sve je još komplikovanije, dodaje.

„Onda političari menjaju pravila kako bi ostali na vlasti i koriste sistem za to, a svaki političar želi da ostane na vlasti što je duže moguće.

„Kada u takvim okolnostima dođe do promene, teškoće koje i stranka i zemlja imaju u pronalasku novog lidera su daleko, daleko veće.“

Isto navodi i Herši.

„Ako je lider vodio stranku kao svojevrsni produžetak sebe i nije uspeo da stvori niz zamenika odgovornih za konkretne zadatke, onda je budućnost stranke nepredvidiva.“

Situacija u Crnoj Gori

Izborna noć na nedavnim predsedničkim izborima u Crnoj Gori bila je burna, barem kada je reč o emocijama.

Jedni su slavili, drugi tugovali, ali je sve proteklo mirno.

Međutim, to ne znači da za poslednjih godina institucionalno paralizovanu Crnu Goru zasigurno predstoji politički miran period.

Vanredni parlamentarni izbori zakazani su za 11. jun.

„Nijedna lista na predstojećim izborima nije koncipirana kao liderska, sve su programske – i te kako se insistira na izbornim listama“, kaže Zenović, predavač i istraživač političkih nauka na Humanističkim studijama Univerziteta Donja Gorica u Podgorici.

„To Crnu Goru do sada nije krasilo“, dodaje kratko.

Zenović navodi da su se sve partije u Crnoj Gori, još od uvođenja višepartizma, koncipirale kao liderske – bilo da su na vlasti ili u opoziciji.

„U svima je lider bio zaista centar političke legitimacije i neko ko je obično motiv izborne motivacije i participacije“, smatra.

„I ljudi tako uglavnom glasaju za lidera, ne nužno za partiju – ako su za Demokrate, kažu da su za Bečića, a ako su za DPS, onda za Đukanovića.“

Taj se proces, kaže, može bez greške pratiti sve do današnjih dana.

Demokratska partija socijalista nastala je početkom devedesetih, kao naslednica Saveza komunista Crne Gore.

Zenović političku situaciju u to vreme naziva „sistemom jedne dominantne partije“, koja „uzima više od 50 odsto glasova i koristi državne resurse“.

Međutim, 1997. dolazi do velikog rascepa u redovima DPS-a, kada Milo Đukanović i Momir Bulatović, dojučerašnji bliski saradnici, postaju neprijatelji.

Bulatović napušta stranku i osniva Socijalističku narodnu partiju Crne Gore.

„Sa tim rascepom de fakto dolazi do dvopartizma, koji traje sve do referenduma o nezavisnosti od Srbije 2006. godine“, navodi Zenović.

„Nakon toga se vraća period sa jednom dominantnom partijom, ali koja sada uglavnom ima od 35 do 45 odsto glasova“.

Demokratska partija socijalista na parlamentarnim izborima 2020. godine prvi put ostaje bez vlasti posle trideset godina, da bi potom usledili i loši rezultati na lokalnim izborima 2022. godine, kada gube vlast u Podgorici.

Kriza je dodatno produbljena na predsedničkim izborima pre nekoliko meseci, kada Đukanović gubi od Milatovića.

„Kompletan sistem se tada razrušio, liderska komponenta je izgubljena – postao je klasični višepartijski“, kaže Zenović.

Kako je u Srbiji i regionu

Na pitanje da li je situacija u Srbiji i regionu podjednako liderska kada je reč o strankama, Zenović odgovara: „Apsolutno“.

Međutim, kako kaže, treba odvojiti „harizmatskog lidera u državi, poput Miloševića, Koštunice, Đinđića, Tadića ili Vučića, od liderskog momenta u partijama“.

Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, lider Socijalističke partije Srbije bio je od 1990. do 2006. godine.

Slavica Đukić Dejanović, visoka zvaničnica socijalista, kaže da je on u SPS-u „zaista bio najveći autoritet“.

„Međutim, ambiciozni pojedinci su u jednom trenutku, ceneći da je partija bitnija od svakog pojedinca, izneli ambicije i želje da imaju njegovu poziciju“, navodi Đukić Dejanović za BBC na srpskom.

U toj trci pobedio je Ivica Dačić, dugogodišnji portparol socijalista tokom devedesetih.

„On je u tom trenutku vrlo brzo imao programe prilagođavanja partijskog života na nove uslove – njegova politička kreativnost ga je istakla“, kaže Đukić Dejanović.

„Vrlo brzo smo se, ne odrekli predsednika, nego na čelu sa Dačićem nastavili dalje u novim okolnostima, sa novim programom.“

Konfuzije, kaže, nije bilo i stranka je preživela, pre svega zahvaljujući „upravo onome što politika treba da bude – veštini mogućeg u postojećim okolnostima.“

„Sticajem okolnosti je Slobodan (Milošević) bio u Hagu, odakle je srpsku realnost video na način koji zatvorenik može da je vidi – ta pozicija je i po njega i po partiju bila prilično bolna i nezahvalna, ali nam je možda i koristila, jer njegovog direktnog uticaja nije bilo.“

Miloševiću je pred Haškim tribunalom suđeno za ratne zločine tokom sukoba iz devedesetih, ali je preminuo pre donošenja presude.

Sa vlasti je svrgnut 5. oktobra 2000, kada predsednik postaje Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije (DSS) i jedan od ključnih ljudi široke koalicije nazvane Demokratska opozicija Srbije (DOS).

Slobodan Milošević u Hagu — Milošević je na čelu SPS-a bio od 1990. do smrti 2006. godine

Jedan od najvažnijih ljudi DOS-a bio je i tadašnji lider Demokratske stranke (DS) Zoran Đinđić, koji u januaru naredne godine postaje premijer.

Ubijen je u atentatu 2003. godine.

Ubrzo nakon toga predsednik Srbije postaje Boris Tadić, koji bez vlasti ostaje 2012. godine porazom od Srpske napredne stranke, predvođene Tomislavom Nikolićem i aktuelnim predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Vučić je do sada više puta najavljivao da će napustiti čelo naprednjaka, ali se to do sada nije dogodilo.

„Oni jesu svi harizmatske ličnosti, ali u partijama nije nužno uvek bilo tako – liderska komponenta počela je da se krnji već tamo negde posle 2005″, smatra Zenović.

„Tu se u partijama ne može govoriti toliko o liderskom, koliko o oligarhijskom momentu, sa nekoliko ključnih ljudi koji se pitaju.“

Srbija ipak, dodaje, ima širi i politički i društveni sistem nego Crna Gora, što znači i veću stranačku infrastrukturu, pa je teško da „jedan lider drži konce“.

Slično je i u Hrvatskoj i u Sloveniji, dodaje.

Amerika

Mardžori Herši, Univerzitet u Indijani

Stranke u Americi su znatno dugovečnije institucije i u njima je moć partijskih lidera ograničena.

Na primer, lideri partija nisu u mogućnosti da biraju partijske kandidate za većinu funkcija, jer taj zadatak pripada biračima na primarnim izborima.

Dakle, s obzirom na to da su obe one opstale više od 160 godina, kroz dugi niz partijskih lidera, možete videti da gubitak partijskog lidera ovde obično ne pravi razliku.

Međutim, američki partijski sistem je jedinstven.

Među partijskim sistemima u drugim državama, mislim da je glavno pitanje stepen do kojeg je partija postala institucionalizovana.

U kojoj meri ima stabilne liderske pozicije, profesionalno rukovodstvo, stabilne izvore prihoda i redovne radne odnose sa drugim organizacijama.

A to može znatno da varira.

Mogu da postoje dugovečne stranke koje su visoko institucionalizovane i koje bi veoma efikasno mogle da prežive gubitak lidera, kao i više partija koje su blisko izgrađene oko jednog, harizmatičnog lidera.

One se uglavnom raspadnu bez njega.