Preklinjala sam socijalnu službu mi odvede decu

Sem je bila zavisnica više od 20 godina, sve vreme se trudeći da se skine sa narkotika i ostane trezna. Ali nije želela da uzima metadon koji joj je uporno ispisivala lokalna služba za odvikavanje – želela je da apstinira. Ispričala je novinarki Mili Čauls kako je za sobom ostavila ciklus trauma i zlostavljačkih veza da bi sama uspela da pobedi zavisnost.

Muž mi nije rekao da je to heroin kad mi je dao da pušim drogu. Rekao mi je da to smola kanabisa. A onda sam posle nedelju dana počela da se osećam strašno loše.

Na televiziji je prikazivana emisija o zavisniku koji je prolazio kroz apstinentsku krizu, a ja sam se prepoznala u njegovom iskustvu. Probudila sam muža usred noći i bila apsolutno van sebe od besa.

Već tada sam imala dvoje dece. Sećam se da sam mu rekla: „Ne želim više ovo da radim, ne želim da idem dalje s ovim“ i preklinjala ga da više ne kupuje drogu. Ali on me nije slušao.

Sećam se da sam samo sedela u dnevnoj sobi i gledala ga kako puši, osećajući se poraženo.

Krek je u igru ušao otprilike nedelju dana kasnije. Sećam se da sam ga gledala kako puši, a on mi je govorio: „Probaj samo jednom, probaj samo jednom.“ Ja sam mu govorila: „Ne, ne, nikad to neću pušiti“, a tada sam i verovala u to.

Ali na kraju sam poklekla i nisam se zaustavila najvećim delom naredne dve decenije.

Droga ima izvanrednu snagu. Obuzme vas celu.

Počela sam da kradem po prodavnicama i pravim sitnije prekršaje. Vrlo brzo sam bila uhapšena i završila u zatvoru.

Moja prva presuda bila je samo osam meseci, od kojih sam odslužila četiri. Dok sam bila iza rešetaka, deca su jedno vreme bila na staranju. Uspela sam da ih povratim kad sam izašla, ali su me dva meseca kasnije zatvorili u mentalnu ustanovu.

I tako sam pozvala socijalnu službu sa psihijatrijskog odeljenja i rekla: „Morate da odete mojoj kući i odvedete moju decu.“ Bila su ostavljena sa mojim mužem koji je uzimao drogu – znala sam da nisu bezbedna. I oni su došli, odveli ih i bila su usvojena u roku od godinu dana. Nikad mi više nisu vraćena na staranje.

Dokumentacija o usvajanju bila je potpisana dok sam boravila u zatvoru. Vratila sam se iz psihijatrijske bolnice na ulicu, pa opet u zatvor. I tako sam provela narednih 15 godina – ulazeći u psihijatrijske bolnice i izlazeći iz njih, ulazeći u zatvor i izlazeći iz njega.

Sećam se poslednjeg susreta sa decom, moja opsesija drogom bila je tolika da čak i dok sam ih vodila iz stana do kola kucala sam poruku dileru.

Nacionalni SOS telefon zvoni u prazno

Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje

Ljudi kažu: „Oh, naći ćeš način da to prihvatiš.“ Prihvatam da sam bila bolesna. I sa sigurnošću mogu da kažem da se to ne bi desilo da u sebi nisam imala narkotike. Ali još uvek sebi zbog toga nisam oprostila. Ne znam da li ću ikada moći.

Preuzimam potpunu odgovornost za to što sam se drogirala i ne krivim za to muža. Ja sam bolesna.

Ali zavisnost se svodi na veze i povređivanje, iznova i iznova, i gubljenje poverenja. Uvek sam bila u vezi i svaka veza bila je disfunkcionalna. Sve do jedne.

Najtužnije je što sam tada stvarno mislila da me ti muškarci vole. Kad sam počela da se bavim seksualnim radom, strpljivo bi sedeli i čekali da se vratim kući, a onda bi išli da kupe drogu novcem koji sam upravo zaradila. Kad se osvrnem danas, prebacujem sebi što sam dozvoljavala da se to dešava – što sam izlazila i dozvoljavala da mi se te stvari dešavaju,a potom predavala novac i delila ono što sam zaradila s nekim ko me nimalo nije cenio.

Kako su mogli da gledaju kako izlazim svake večeri, neko koga je trebalo da vole i do koga je trebalo da im je stalo? Ne znam kako su mogli da me pipnu nakon što sam izlazila i radila te stvari.

Jedne noći sam doživela stravično iskustvo. Mušterija me je silovala u kolima. Samo sam izašla iz tih kola. Nisam otišla kući, nisam ispričala mužu. Ponovo sam izašla na ulicu i našla novu mušteriju. Ne sećam se najvećeg dela večeri, ali se dobro sećam te dvojice mušterija.

Izašla sam ponovo pravo na ulicu zbog opsednutosti drogom. Trebao mi je novac. Toliko je to jako. Tolika je bila kontrola droge nada mnom.

Na kraju sam upoznala nekog drugog dok mi je muž bio u zatvoru, gde je služio dugu kaznu. Prešla sam iz veze zajedničke zavisnosti u veoma nasilnu zlostavljačku vezu. Progresija u mojim vezama bila je takva da je svaka sledeća bila sve gora. I opet bih ostajala u njima.

Jednom me je udario glavom, toliko jako da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, prvo što sam rekla bilo je: „Oh, molim te, zagrli me.“ Ja sam bila ta koja se izvinjavala za nešto što nisam uradila. Potpuna ludost.

Ostala sam u toj vezi oko osam godina.

Na kraju me na kolena nisu oborili ni heroin ni krek, već alkohol.

Dvoje dece iz moje druge veze otišlo je da živi sa hraniteljskom porodicom. Ostala sam izolovana u stanu svojom voljom, i moj život se 18 meseci svodio na to da ustanem i u sebe naspem što više „tenenet supera“. Nekih dana sam se suviše plašila da izađem napolje i odem po recept za metadon – radije bih samo sedela u stanu i krizirala dok god imam „tenenets“.

Na kraju nisam više imala snage ni da razgrnem zavese. Nisam mogla da podnesem sunčevu svetlost na licu. Nisam želela da se vratim ni u kakvu verziju realnosti.

Prezirala sam se, apsolutno sam se prezirala.

Moja prijateljica Pet umrla je šest dana pre nego što je trebalo da pođem na rehabilitaciju. Sećam se da sam samo demolirala stan. Mora da sam vrištala toliko glasno da su komšije pozvale policiju i policija je provalila unutra.

Ležala sam na podu dnevne sobe i vrištala da ne želim da umrem. Nikad me pre nijedan policajac nije zagrlio, ali ovaj jeste. Sigurno sam bila u potpunom rasulu.

Mislim da sam tog trenutka shvatila da mi je dosta, stvarno mi je svega bilo dosta.

Nacionalni SOS telefon zvoni u prazno

Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje

Dugo sam se mučila da odem na rehabilitaciju. Usput sam bila u tri različita centra za lečenje i prošla brojne pokušajte detoksikacije. Ali u maju 2014. godine otišla sam u centar za lečenje u Veston Super Meru. Bila sam toliko besna kad sam stigla da su me gotovo smesta stavili na bihevioralnu terapiju. Rekli su mi ako joj se ne budem povinovala i prestala da se svađam sa svima, otpustiće me. Jedne noći sam proučila detalje terapije i pomislila: „Ja ovo neću moći.“ I znala sam da ću se, ako me otpuste, vratiti drogi. I tako sam odlučila da preuzmem kontrolu i rešila da odem odatle sama.

I dalje sam primala metadonsku i valijumsku terapiju, još nisam završila detoksikaciju od alkohola. I rekla sam im da idem. A oni su mi rekli: „Gde to ideš?“ Rekla sam im da idem na sastanak Anonimnih narkomana u Londonu. A oni su me samo pogledali kao da sam potpuno luda. Verovatno sam i bila, pomalo.

Bio je to veliki korak u nepoznato. Bila sam beskućnica jer nisam mogla da se vratim u svoj stan zbog pravila uslovne slobode. Otišla sam na sastanak u londonskom Sohu. Ostala sam tokom trajanja čitavog sastanka, zatražila od njih pomoć i to sam i dobila.

Troje ljudi sa tog sastanka više nisu sa nama, mrtvi su. Zaista sam svesna koliko sam imala sreće.

Posle skoro 20 godina zavisnosti i vremena provedenog po službama za odvikavanje od droga i alkohola, službe mi nisu pomogle da se skinem. Štaviše, imam utisak da sam zavisnik ostala duže zbog metadonske terapije. Nijednom nisu pomenuli grupe uzajamne pomoći. Njihov odgovor svaki put je bio još lekova, nikad apstinencija.

Prestala sam da uzimam terapiju i očistila se na sastancima. I ponosna sam na to.

Ovog meseca biću trezna tri i po godine.Nije bilo lako. Ponovo sam postala beskućnica pre šest meseci, što je bilo strašno, zaista strašno. Bilo je to iseljenje na licu mesta, zamolili su me da smesta napustim stan. Nisam znala kuda da idem. Nisam znala šta da radim. Ali sam uspela to da pregrmim i ostanem čista.

Imam složeni PTSP, za koji krivim seksualni rad tokom zavisnosti. To utiče na svaku oblast mog života zato što sve oko mene može da posluži kao okidač. Ali sam čvrsto rešila da se izlečim od njega. Nisam pošla na rehabilitaciju da bi mi bilo ovako. Ali je podnošljivo. Uspevam to da podnesem, da preživim.

Obnavljam odnos sa dvoje moje najstarije dece, a prošlog Božića mi je ćerka bila prvi put u poseti od 2012. godine.

Danas vodim grupe za oporavak žena u domu za zbrinjavanje i dobro mi ide na koledžu – napustila sam školu sa 13 godina.

Ne, nemam svoj stan. Ne, nisam stalno zaposlena. Živim u hostelu, što je ponekad teško, veoma teško. Ali svaki put kad pogledam kroz prozor i napolju pada kiša, osetim zahvalnost što ne moram da izađem na kišu i čekam mušteriju da dođe po mene.

U ovom trenutku nije savršeno, nije sjajno. Ali… dobro je. Život je dobar.

Ilustracije: Ema Rasel