Jedan od događaja koji su, sasvim sigurno, ostavili neizbrisiv trag na generacije odrastale u Srbiji tokom 1990-tih, bio je koncert benda Prodidži 8. decembra 1995, u tadašnjoj beogradskoj hali Pionir, šest dana pre zvaničnog potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je formalno okončan rat na prostorima Bosne i Hercegovine.

Bendu su tada uručeni ključevi grada Beograda, ušli su u istoriju – ili bolje reći, u legendu – kao bend koji je probio kulturnu izolaciju sankcija u kojoj se Srbija tada nalazila. Prvi put, baš pred ovom publikom, pokazaće se simbolično, izveli su pesmu Breathe.

Zato i nije iznenađenje što su društvene mreže preplavili postovi poslednjih pozdrava Kitu Flintu, 49-godišnjem pevaču benda koji je pronađen mrtav u njegovom stanu u Damnou u Engleskoj.

Ovdašnja publika nikad nije zaboravila tu 1995. godinu, a po rečima Tijane Todorović, Prodidži je do današnjeg dana paradigma za sve priče o „moći muzike koja spaja ljude“.

„Ne znam da li bi se za bilo kojom muzičkom zvezdom plakalo i tugovalo više nego što se danas kod nas tuguje za Kitom Flintom, čovekom iz svemira koji se pretvorio u blistavu zvezdu“, kaže Tijana.

https://twitter.com/ExitFestival/status/1102661957100978177

Dragan Ambrozić, jedan od organizatora tog čuvenog koncerta u Beogradu – iza kojeg je stajalo više od godinu dana pregovora i priprema – smatra da su Prodidži, na čelu sa Flintom, bili onaj autentični glas ulične pobune, potpuno beskompromisan, za generaciju čiji su tinejdžerski dani prolazili u izolaciji i ratnom okruženju,

„Prodidži su imali pobunjenički element koji ih je svrtavao u onu istu vertikalu od Em Si Fajv i Studžisa od nekih kontrakulturnih vremena 1968, preko Seks Pistolsa i Kleša iz pank vremena, do Pablik Enemija u okviru hip hopa“, priseća se Ambrozić za BBC na srpskom.

On ističe da je od samog početka to bio poseban bend koji je imao posebnu težinu i koji je svojom muzikom, naročito albumom koji se tada pojavio – Music for the Jilted Generation (Muzika za odbačenu generaciju), imao ulogu da govori u ime tadašnjeg naraštaja.

„U mitologiji odrastanja u Srbiji devedesetih, posebno mesto pripada ‘srpskim’ bendovima, onih u kojim smo prepoznavali odgovor na život u odbačenoj i zabranjenoj zemlji – Prodidži su bili arhetipski, najveći bend takve Srbije“, kaže za BBC Gordan Paunović, novinar, didžej i dugogodišnji organizator koncerata i žurki.

Preminuo Kit Flint, pevač Prodidžija

Odbačeni bend odbačene generacije u odbačenoj zemlji – to je bila jednačina Prodidžija u Srbiji i posebno slika Flinta na ivici bine, između benda i publike, kao katalizatora, priseća se on.

Paunović kaže da je Prodidžiju nemerljivo zahvalan što su tog decembra 1995. godine došli u Srbiju preskočivši zatvorene granice, svesni da „deca sa Vračara, Čaira ili Detelinare nisu odgovorni za ono što je ova zemlja pogrešno radila“.

Ni za čoveka koji je zaslužan za prvi koncert Prodidžija u Srbiji nije bilo sumnje da ako baš ovakav bend, koji u tom trenutku najautentičnije govori u ime te „odbačene“ generacije, dođe u Beograd – to može da promeni mnogo toga u načinu na koji ljudi gledaju sami sebe.

I to se upravo i desilo.

https://www.youtube.com/watch?v=s5S8KuQ8tXk

„Naš zvuk postao je zvanično najglasniji“

U potpunom kolapsu sistema, zemlji pod sankcijama i u ratu, mladi ljudi u Srbiji su išli na rejvove, objašnjava Todorović, jer je to bio jedini način da se ostane „normalan“.

„To je bila i spona sa svetom kome smo želeli da pripadamo uprkos novonastaloj situaciji gde smo preko noći postali banana republika. Prodidži je saundtrek tog vremena“, kaže Tijana.

Energija i buntovništvo benda direktno je preslikavalo stanje mladih u Srbiji tog trenutka. Želeli su da dokažu da nisu otpadnici, baš kao ni Prodidži koje su videli kao besne autsajdere i pankere koji su svojom autentičnošću postali pop zvezde.

Tijana kaže da je dolazak Prodidžija u Beograd za nju i njenu generaciju predstavljao neku vrstu pobede, znak da i oni imaju snagu, glas i moć.

Podjednako važno je i što su nastavili da se vraćaju u Srbiju narednim godinama i decenijama.

A šta je moglo da bude ono što ih je ponovo vraćalo?

„Energija mladih ovog grada i zemlje, svest o tome koliko su nam bili važni da preživimo teške godine ili ljubav koji su osećali – tek ovaj odnos je bio najsnažniji od svih koji su od pada Jugoslavije kreirani između Srbije i nekoga iz internacionalne pop sfere“, kaže Paunović.

I svaki put kada su se Prodidži vraćali i održavali brojne koncerte u Beogradu i na Egzit festivalu u Novom Sadu – to je slavljeno kao veliki praznik muzike, ali i nečeg višeg od muzike, objašnjava Ambrozić.

„Prodidži je bila specijalna grupa, a mi smo bili u specijalnoj situaciji koja kao da je tražila jedan takav bend i kao da je taj bend tražio jednu takvu situaciju da izrazi sav čemer koji je ona sadržavala. I to isto tako nije slučajno“, dodaje on.

Prodidži su, pogotovo Flint, imali taj dodir sa autentičnom, uličnom stvarnošću i znali kako to realno izgleda kada nemaš, a pokušavaš da živiš po svojim pravilima, dodaje on.

Oni su to izrazili najbolje u tom trenutku i to je prepoznato ovde kod nas i postali su jedan od standarda ovdašnje opšte kulture, čak ne ni muzičke, već nešto više od svega toga.

Odlazak Flinta će svako doživeti na poseban način. Njih je videlo toliko ljudi u Srbiji da svako ima svoj privatan i ličan odnos prema bednu i samom Flintu – oličenju nečeg autentičnog, stvarnog i iskrenog u okviru popularne muzike, a što je polako sa godinama nestajalo i što, iz Draganove perspektive, preti da poptuno nestane.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]