Prizor koji je toliko poznat, da je već postao kliše – lojalni radnik konačno ode u penziju i zatečen je idejom popunjavanja praznih dana.
Za ljude kojima je svrha postojanja isprepletena sa profesionalnom stranom ličnosti, život bez rada je samo bleda verzija života.
Imajući u vidu da rad doprinosi smislu i strukturi nedelje, slobodno vreme bi u budućnosti moglo da se smatra zbunjujućim i nezdravim, pa čak i da se usmerava na društveno nepoželjne aktivnosti, kao što su kriminal i konzumiranje droga.
- Rad nas ubija a nikoga nije briga
- Kako da ostanete budni na sastancima
- Preživljavanje uz dva posla: „Niko to ne radi iz ljubavi“
„Prema podacima kojima raspolažemo, kao i zdravorazumski, a i na osnovu iskustva svih nas, jasno je da se veoma veliki broj ljudi ne snalazi kada ne radi“, kaže Endrju Jang, kandidat Demokratske stranke za predsednika SAD i osnivač neprofitne organizacije za stvaranje novih radnih mesta, Poduhvat za Ameriku.
„Besposleni smo. Iako imamo više vremena, manje radimo u dobrotvorne svrhe. Kako vreme odmiče, počinjemo sve više da igramo igrice i da pijemo. Društvo u načelu funkcioniše vrlo loše bez rada“, smatra Jang.
Ali šta ako bi se ljudi opredelili za društveni život? To bi moglo da zahteva neku vrstu podsticaja, ali da li bi ljudi mogli da postanu kreativniji, društveniji i više da se uključe u zajednice i u politiku?
Biti zauzet nije isto što i raditi
Zaposlenje uz naknadu nije jedini način da se vodi aktivan život.
Japanska ideja ikigai, na primer, podstiče ljude da pronađu životnu sreću tako što će se fokusirati na aktivnost koja za njih predstavlja razlog da ustanu ujutro.
Među ženama i muškarcima iz Japana koji su učestvovali u anketi 2010. godine, manje od jedne trećine je navelo posao kao sopstveni ikigai, dok su ostali naveli hobije, veze i neplaćeni rad kao ono što daje smisao penzionerskom životu.
Vreme dokolice nije uvek dokono
Sadašnje stanje je takvo da su žene često hronično iscrpljene prekomernim radom, iako se veliki deo tog posla ne ceni na isti način kao i plaćeno zaposlenje.
Podizanje dece, vođenje brige o starim roditeljima i izvršavanje kućnih, društvenih i obaveza u zajednici oduzimaju mnogo vremena.
Smanjenje tereta plaćenog posla moglo bi da oslobodi više vremena i donese više energije za neplaćeno staranje o drugima koje je u svakom slučaju već prisutno, a ne bi trebalo da se dešava da kompanije i države nedovoljno investiraju u određene vrste poslova zato što očekuju da će ljudi raditi besplatno.
Duži vikendi mogli bi da budu skupi
Isprobavanje kraće radne nedelje koje je sprovedeno na raznim mestima pokazuje da su zaposleni kojima se radna nedelja skratila, a plata ostala ista, koristili dodatno vreme za svakakve aktivnosti – od igranja golfa, do volontiranja za stare.
Aleksandra Hartnal, konsultant za marketing i medije iz Londona, uvidela je da je prelaskom na honorarni rad njena finansijska situacija bila sasvim dobra, pa je odlučila da radi najviše četiri dana nedeljno.
Sada provodi dodatnih pola dana baveći se pitanjima zaštite životne sredine koja je zanimaju, tako što obavlja neplaćene medijske poslove za Ustanovu za očuvanje Galapagosa.
Njen izbor je delimično posledica ličnosti – voli da bude aktivna.
Međutim, takođe je svesna da je finansijska sigurnost karika koja čini njeno volontiranje mogućim.
Moglo bi da dođe do još većih nejednakosti
Filip Rajk, istoričar rada na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, upozorava da bi četvorodnevna radna nedelja mogla da bude vid fleksibilnog rada koji odgovara dobrostojećim profesionalcima kako što je Aleksandra Hartnal, a na račun ljudi sa niskim primanjima koji traže dodatne poslove.
Za mnoge ljude sa neizvesnom sigurnošću zaposlenja, sa malom zaradom ili sa ograničenom uštedom za penziju, razmišljanje o smislu drugačijem od posla možda je luksuz koji ne mogu da priušte.
„Vreme dokolice“ za njih bi mogla da bude samo iluzija, dok panično traže načine da pojačaju primanja.
Rajk smatra da bi to bilo moguće sprečiti: „Ako bismo se kolektivno kao društvo dogovorili da, primera radi, 28 sati nedeljno, umesto 40 sati, predstavlja standardnu radnu nedelju i da bi trebalo da bude dovoljno za zaradu pristojnih primanja“.
„Međutim, imajući u vidu učestalost rada sa skraćenim radnim vremenom, poslova sa minimalnom zaradom i malim brojem radnih sati, kao i ugovora o potencijalnom honorarnom radu, sumnjam da će takav dogovor biti postignut u skorije vreme“, dodaje.
Razmatranje kraće radne nedelje mora da obuhvati i načine za postizanje razumnog životnog standarda za sve građane, kao što su opšti osnovni dohodak, veća minimalna zarada ili zadržavanje iste visine plata pri prelasku na manji broj radnih sati.
Nije sigurno da bi posledica bila spremnost ljudi da pomažu drugima
Jedan važan faktor je to što povećanje slobodnog vremena u odnosu na radno vreme neće automatski doneti i više učešća u zajednici.
Melani Openhajmer, gostujući šef katedre za australijske studije na Univerzitetu u Tokiju, tvrdi da u Australiji u stvari „ljudi starosti između 35 i 44 godine, sa maloletnom decom“, odnosno upravo oni koji su među najzauzetijima u društvu, ujedno i najviše volontiraju.
Delimično je tako zbog toga što je pojam volontiranja sveobuhvatniji nego što većina ljudi pretpostavlja.
To uključuje, na primer – suđenje na dečijoj fudbalskoj utakmici, učestvovanje u pripremi i sprovođenju školske svečanosti, pomaganje doseljenicima da se naviknu na novu sredinu, doprinos projektima popularne nauke, planiranje verske proslave itd.
Po mišljenju Openhajmerove, nedostatak vremena nije glavna prepreka za ovakve vrste aktivnosti, ali je važno pružiti podršku potencijalnim volonterima i ukazati im na mogućnosti za volontiranje.
Ali nije sve tako crno
Ne postoji dovoljno dugoročnih studija o tome kako bi ljudi nastavili da koriste slobodno vreme, nakon što bi minulo prvobitno uzbuđenje zbog skraćenja radne nedelje sa standardnih pet dana.
Sa druge strane, kraće radne nedelje se odavno zagovaraju na osnovu argumenata da bi omogućile više vremena za dokolicu, da bi povoljno uticale na zdravlje i produktivnost, porodične odnose i učestvovanje u političkom životu. Takvi argumenti su do sada bili uspešni.
Jedan nemački političar je 1954. godine rekao da je uzbuđen zbog prelaska sa šestodnevne na petodnevnu radnu nedelju rečima:
„Kada subota bude bila slobodan dan, imaćemo vremena za fizičku aktivnost i vežbanje, ići ćemo u bioskop, pozorište ili cirkus, voziti se motorima na selo i baviti se baštovanstvom.“
U vezi sa tom izjavom, Rajk kaže:
„Jedna upadljiva razlika u odnosu na tada je to što ideja četvorodnevne radne nedelje danas ima značajnu podršku među poslovodavcima, dok je u prošlosti bitka za kraće radno vreme uvek podrazumevala žestoku borbu sindikata da to i postignu.“
Rajk pretpostavlja da to nije rezultat većeg altruizma poslodovaca u odnosu na vek ranije, već njihove svesti o mogućem porastu produktivnosti.
U pogledu pokreta radnika koji zagovaraju kraću radnu nedelju, brine ga da su previše usko usredsređeni na individualne dobrobiti zbog više slobodnog vremena, umesto na podsticanje društvenih promena.
Drugi načini za merenje bogatstva
Dugoročno posmatrano, da li bi manje rada moglo da preobrazi način na koji posmatramo i određujemo sami sebe, pa čak i kako se odnosimo prema drugima?
„Smatram da je čovekov identitet povezan sa radom“, kaže Aleksandra Hartnal. Ona ne bi želela da provodi toliko malo vremena radeći plaćen posao, da to prestane da bude deo njenog identiteta.
U budućnosti bi, onda, na pitanje koje često izaziva strepnju: „Čime se bavite?“ moglo da postoji mnogo odgovora koji se ne odnose samo na trenutni posao.
Preinačenje i preoblikovanje rada je i u opštijem smislu dobra prilika za više maštovitosti.
Sarat Davala je sociolog u Hajderabadu u Indiji i potpredsednik dobrotvorne organizacije Globalna mreža za bolji dohodak, koja promoviše diskusiju o osnovnom dohotku.
On smatra da su svetu potrebna opsežnija merila uspeha i dobrostanja, koja se ne odnose samo na proizvode rada i na ono što rad omogućava ljudima da konzumiraju, kao što su bruto nacionalni indeks sreće u Butanu (kojim se kolektivno meri sreća u toj državi) ili budžet dobrostanja u Novom Zelandu (kojim se sreća građana postavlja iznad kapitalističke dobiti).
Davalin rad na testiranju osnovnog dohotka u jednom indijskom plemenskom selu pokazao je „efekat solidarnosti“ – komšije su počele da pozajmljuju jedni drugima novac da bi izbegli zelenaše koji naplaćuju enormno visoke kamate, te da udružuju resurse za posebne prilike kao što su venčanja.
Smatra da bi mogao da se promeni način na koji se u društvu organizuje vreme, ako bi postojala manje kruta i veštačka podela na rad i slobodno vreme i na plaćeni rad i rad u zajednici.
„Budućnost će biti predvidljivo neizvesna“, napominje Davala. Stoga je dobar trenutak za razmišljanje o tome da li budućnost podrazumeva više vremena provedenog u kancelarijama ili više vremena za, recimo, gajenje zečeva.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
DO NOT DELETE – DIGIHUB TRACKER FOR [49511551]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
