Žena gleda kroz prozor držeći šolju čaja

Getty Images
Žena gleda kroz prozor držeći šolju čaja

Smrt životnog partnera je izuzetno bolna, ali na svetu postoje rituali koji žalost udovice čine još težom – posebno kada je reč o hrani, kako izveštava Emili Tomas.

U nekim kulturama udovice su isključene iz zajedničkih obroka, zabranjeno im je da jedu hranljive namirnice, a su čak i prisiljene da učestvuju u ponižavajućim i opasnim gastronomskim ritualima.

U Gani, najviše pate siromašne udovice. Iako je država uložila trud da zakonski ukine ponižavajuće i opasne običaje oplakivanja, nekim udovicama se i dalje namerno uskraćuju hranljive namirnice – a dešavaju se i gore stvari.

Postoje rituali u kojima se udovice prisiljavaju da piju supu koja sadrži delove tela njihovih pokojnih muževa.

„Koriste se kosa i nokti, mrtvo telo se pere i ta voda se koristi kao sastojak napitka koji žena ispija“, tvrdi Fati Abdulaj, direktorka Pokreta za udovice i siročad, dobrotvorne organizacije sa severa Gane.

Neke udovice uspeju novcem da se izvuku iz tih ponižavajućih rituala – ali većina ih živi u siromaštvu i nisu u stanju to da učine.

A pošto se nakon smrti supruga njegova imovina obično vraća u posed njegove familije, mnoge žene gube pristup obradivoj zemlji – ukoliko se ne udaju za nekog od suprugovih rođaka.

Procenjuje se da na celom svetu postoji najmanje 285 miliona udovica, a gotovo jedna od deset njih živi u izuzetnom siromaštvu. U mnogim zemljama biti udovica predstavlja nešto sramotno – i UN zlostavljanje s kojim se sreću udovice smatraju među najozbiljnijim kršenjima ljudskih prava.

„Riba, meso i jaja su zabranjeni“

U nekim delovima sveta prokazivanje udovica postoji čak i u najbogatijim slojevima stanovništva.

Prema Čitriti Banerdži, istoričarki hrane i romansijerki iz Bengala, u hinduističkim zajednicama u zapadnom Bengalu se sve do pre nekoliko decenija od udovica iz najviših kasti očekivalo da se pokaju zbog smrti muža.

„Nisu smele da jedu ribu, meso, jaja, beli i crni luk – na tome su odrastale, a onda im je to u potpunosti oduzeto“, kaže Banerdži.

„Sve se svodi na ukidanje hranljivih sastojaka – kao da je udovica za nešto kriva, nešto je zgrešila i treba je kazniti – a to se postiže uskraćivanjem hrane.“

Banerdži je tome svedočila kao dete, kada je njena baka ostala udovica.

„Za mene je to bila nagla promena – prestala je da nosi sarije jarkih boja i nakit i prešla na belu odeću“, seća se ona. „Prestala je da jede s porodicom i nije smela da jede sve namirnice, pošto su joj neke bile zabranjene.

„Ali kada bi kuvala, neka od jela bila bi veoma ukusna.“

Pošto je sada istoričarka hrane, Banerdži zna kako je njena baka mogla začinima da nadomesti hranu koja joj je zabranjena.

„Nije smela da jede crni luk, ali je koristila gigantski anis kako bi postigla sličan ukus“, kaže Banerdži.

Gde god da se na svetu nalazimo, dok žalimo za nekim više nego ikad su nam potrebni hranljivi sastojci i uteha koje nudi hrana. Ali gubitak osobe s kojom najčešće delimo obroke može nam, kad dođe vreme za jelo, pasti posebno teško – i tako uništiti naše fizičko i mentalno zdravlje.

Istraživanja sprovedena u Kini, Evropi i SAD pokazala su da je među starijim ljudima obudovelost povezana s lošijim kvalitetom i slabijom raznovrsnošću ishrane, kao i sa gubitkom težine.

Elizabet Vesnejver, istraživač iz kompanije Aplajd nutrišn, napravila je podrobnu studiju dijete kanadskih udovica u sedmoj i osmoj deceniji života.

„Dve bake su bile gotovo na suprotnim krajevima spektra“, tvrdi Vesnejver.

„Jedna je umrla tačno dve godine posle smrti supruga i nije patila ni od kakve bolesti, izuzev što je svoju ishranu svela na apetit koji je imao njen bolesni muž. Druga baka hranu shvata kao lek i to je uveliko postalo deo njene brige o sebi.“

Efekat smrtnosti

Vesnejver je otkrila da kod udovica i kod udovaca postoji uvećan rizik od smrti tokom prve dve godine. To je dobro poznati efekat smrtnosti i ona je oduvek verovala da bi hrana mogla biti povezana s njim.

„Istraživanje svakako pokazuje da se dijeta i ishrana menjaju kod obudovelih osoba“, tvrdi Vesnejver.

„Svedočili smo siromašnijim režimima ishrane, nenamernim gubicima težine, odsustvu uživanja u jelu. Stariji muškarci nikad ne nauče da kuvaju i sami se hrane.“

Međutim, ona dodaje da ne leži sve u kulinarskim veštinama.

„Zanimljivo je kad posmatrate žene i primetite da doživljavaju iste takve negativne posledice, iako su provele decenije spremajući hranu za druge.“

Jedna žena je rekla istraživačima da otkako joj je preminuo muž više nema zašto da ustaje iz kreveta. Ponekad bi ostala u postelji do 11 sati ili do 3 sata, a u međuvremenu joj je ishrana postala neredovna.

Vesnejver je primetila da je baš onim ženama koje su pre nego što su postale udovice najviše uživale u pripremanju hrane najteže da spremaju obroke posle smrti supruga – s mukom su pokušavale da se naviknu na to da jedu same. Sa druge strane, žene koje se nisu osećale posebno podobne za ulogu nekoga ko hrani porodicu na lakši način su preusmerile pažnju na sebe.

A neki udovci zapravo savladaju nove veštine.

Majkl Fridland, slobodni novinar i voditelj, bio je u braku sa svojom ženom Sarom 52 godine.

Kada je umrla, pre šest godina, svaki obrok mu je teško padao.

„Uopšte više nisam uživao u tome da jedem kod kuće“, priseća se Fridland. Kao udovac je izgubio na kilaži i mučio se da povrati težinu.

„U to vreme sam zaista jeo veoma malo, ali sam postao stručnjak za spravljanje kajgane“, rekao je.

Fridlandovi prijatelji i porodica su saosećali s njim i pozivali su ga na večere.

„Redovno bih se osećao loše na tim večerama, delovao sam sebi kao socijalni slučaj“, kaže Fridland.

„Meni je to izgledalo kao da sam pozajmio knjigu koju treba da vratim, shvatio sam da bih voleo da organizujem večeru kod sebe.“

Naposletku su ga njegova deca ubedila da – u svojim osamdesetim godinama – krene na časove kuvanja.

Zahvaljujući tim časovima, Fridland je svoj repertoar proširio sa „samo jaja“ na odreske od lososa, krompiriće i tart od jabuke. Takođe, dobijao je recepte i od porodice.

„Bilo je to veliko iskustvo – rekao bih da mi je zaista promenilo život“, izjavio je za BBC.

Nakon što je snimio taj intervju, Majkl Fridland je u međuvremenu umro.

Kako, onda, možemo da pomognemo obudovelim ljudima?

Lisa Kolb, spisateljica i nekadašnja profesionalna pekarka iz Vašingtona, ima neke predloge. Ostala je bez muža Erika u planinarskoj nesreći devetnaest meseci nakon što su se uzeli. Tada su oboje imali po 34 godine.

„Kad imate supružnika, vi kuvate zajedno, jedete zajedno, odlazite na večere zajedno – a kada ostanete bez toga, pritisne vas određena vrsta samoće i postane veoma teško zuriti u prazno preko kuhinjskog stola“, kaže ona.

„Iako je važno donositi hranu, još je bolje pozivati ljude na obroke. Mislim da ljudi kažu sebi: ‘Pa to je samo zaleđena hrana koja se lako isprži, zašto bi neko hteo da dođe na takvu večeru?’, ali to nije samo zaleđena hrana koja se lako isprži, to je prilika da se bude među ljudima i da se oseti da je nekom stalo do vas.“

Stoga, ako ne znate šta da kažete nekome ko je u žalosti i ako mislite da ne možete da pomognete, možda će najobičnije pripremanje hrane za njih ili poziv na zajednički obrok biti najsnažniji mogući gest.

Ovi intervjui prikazani su u nagrađenoj epizodi Lanca ishrane, Obudoveli: hrana posle gubitka, na BBC Svetskom servisu.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.