Šogun i televizija: Brutalna japanska istorija koja je inspirisala najnoviju hit seriju

Postoji izuzetno mučan trenutak u prvoj epizodi Šoguna kao standard za vrstu brutalnosti u nastavku cele serije.

Posle dugačkog perioda gladovanja, skorbuta i samoubistva kapetana holandskog trgovačkog broda, major Džon Blektorn (Kozmo Džarvis) i ostatak njegove posade ostaju nasukani na obali Anđira, samo da bi ih otmičari kasnije bacili u jamu da tamo sačekaju sopstvenu sudbinu.

Iako Blektorn uspeva da izbegne pogubljenje, jedan od članova njegove posade nije bio te sreće – vezanog su ga ubacili u kazan u kojem će lagano biti skuvan do smrti.

Ne, ovo nije Vesteros, bez obzira na hvalospeve u kritikama koje navode na takvo poređenje sa Igrom prestola.

Ovo je Japan 1600. godine, vreme velikih nemira nakon 200 godina građanskih ratova.

• Legenda o misterioznom afričkom samuraju
• Zašto je „Sedam samuraja“ toliko dobar film
• Šoiči Jokoi: Japanski Robinzon Kruso za koga je Drugi svetski rat završen 27 godina kasnije
• O stripovima sa Dalekog istoka: kako su mange osvojile Srbiju, a posebno mlade

Ovde je Blektorn, lik nastao prema navigatoru Vilijamu Adamsu, prvom Englezu koji je došao u Japan, prinuđen da se uklopi u brutalnu stvarnost, dok slabašna vlada sa pet regenata preti da će da se raspadne na zaraćene frakcije nakon odlaska Taikoa (penzionisanog carskog regenta).

Katolički misionari su dodatna preteća sila za protestanta Blektorna i njegov opstanak zavisi od savezništva sa gospodarom Jošijem Toranagom (Hirojuki Sanada), koji je, reklo bi se, i sam meta političkih rivala.

Originalno svetski popularan bestseler – istorijski roman Džejmsa Klavela je do 1990. prodat u 15 miliona primerak – Šogun je televizijski potencijal demonstrirao i ranije.

Tako je 1980. godine devetočasovna NBC mini-serija sa Ričardom Čemberlenom, Džonom Risom-Dejvisom, japanskim kultnim glumcem Toširom Mifuneom i Orsonom Velsom u ulozi naratora, osvojila i tri Emija i tri Zlatna globusa, postavši druga najgledanija serija u istoriji američke televizije.

Serija je tada čak i pospešila rast popularnosti suši restorana širom Amerike.

U novoj seriji Rejčel Kondo i Džastina Marksa nema velikih glumačkih imena, ali ima mnogo živopisnijih prikaza istorijskih okolnosti, što na kraju rezultira bogatim opisima feudalnog Japana u njegovoj zastrašujućoj lepoti.

Zvanični trejler za Šoguna

Dinamika u svetskim odnosima je te 1600. godine bila potpuno drugačija u odnosu na današnjicu.

Protestantska Engleska je bila primorana da brani presto od invazije iz 1588, tokom koje je španska Armada pokušala da ponovo uspostavi katolicizam i okonča podršku koju je Engleska pružala Holandiji u borbi za nezavisnost od Španije.

Španija je pritom u to vreme bila u dinastičkom savezu sa Portugalom.

Dve moćne iberijske države su prethodno Sporazumom iz Tordesiljasa iz 1494. podelile vlasništvo nad okeanima i uspostavile kolonijalni dogovor o podeli sveta.

Kao predvodnik u svetskim istraživanjima, Portugal je 1543. otkrio Japan i tako je počela trgovina zapadnjačkom robom (vatreno oružje) i širenje katolicizma uz pomoć jezuitskih misionara.

Sve to su okolnosti koje treba imati u vidu na početku Šoguna.

„Portugalci (i Španci) su imali dva cilja“, objašnjava Tomas D. Konlan, profesor istočnoazijskih studija i istorije na univerzitetu Prinston i autor knjige Izvornik samurajske i ratničke kulture u Japanu 471-1877.

„Prvi je bio da Japan okrenu ka hrišćanstvu. Drugi je bio da i konačno pokore Japan tako što će najuticajnije vladare prevesti u katolicizam, ali su morali da budu veoma oprezni jer Portugalci na vojnom planu nisu mogli da se suprotstave japanskoj sili.“

I zaista, taj oprez je zabeležen još 1552. godine od jednog posetioca Japana koji je došao sa Zapada.

„Oni su veoma ljubazni jedni prema drugima, ali ne i prema strancima koje bezgranično preziru“, rekao je Fransis Ksavijer, katolički misionar o lokalnom stanovništvu u pismu poslatom u Evropu, organizaciji Isusovo društvo.

„Ukratko, oni su veoma ratoboran narod koji se nalazi u konstantnom, međusobnom sukobu.“

• Gejgi iz Nigate: „Druge“ japanske gejše
• Zaboravljeni domorodački narod Japana o kom turisti ništa ne znaju
• Tetoviranje u Japanu: Od jakuza, preko navijača do hipstera

Brutalna vremena

Japan je u to vreme bio usred dugačkog i haotičnog prevrata.

Otuda i napetosti koje možemo da vidimo u Šogunu.

Poznata i kao Sengoku Đidaj ili „period zaraćenih država“ (otprilike 1467-1615), bila je era definisana skoro neprekidnim građanskim ratovima, tokom kojih su se feudalni gospodari borili za totalnu kontrolu nad zemljom.

Ciljevi trojice gospodara rata – među kojima su bili i Tojotomi Hidejoši, tek preminuli Taiko iz priče o Šogunu i Tokugava Iejasu, njegov naslednik – biće ispunjeni tek ujedinjenjem zemlje početkom 1600. godine, ali uz pomoć brutalnog i nasilnog reda samurajskih ratnika.

Samuraj sa mačem je morao da se pridržava strogog moralnog koda koji se odnosio na ideale jednog ratnika.

Deni Čaplin, autor knjige Sengoku Đidaj: Nobunaga, Hidejoši i Iejasu, ujedinitelji Japana, objašnjava da njihova shvatanja dolaze iz nekolicine religijskih tradicija.

„Budizam je samuraje naučio da se ne plaše smrti, pošto je ona ionako predstavljala iluziju.

„Šinto je samuraje naučio da duboko poštuju pretke, a istovremeno im je pružio i osećaj vernosti i kontinuiteta.

„Konfučijanizam im je usadio osnove ponašanja prema drugima isključivo kroz hijerarhijsku postavku društva.“

Međutim, bez obzira na ove vrednosti, samuraji su bili nemilosrdni u održavanju reda i mira.

Tako je na primer, u cilju očuvanja časti, samuraj mogao momentalno da reaguje na pokušaje prevare bilo kog člana nižeg reda.

Kirisute gomen ili „dozvola za ubijanje“, prikazana je na samom početku serije kada jedan nasred ulice seljak izgubi glavu – i bukvalno i figurativno.

Štaviše, odanost samo jednom gospodaru bila je osnovna vrlina svakog samuraja, a umiranje tokom službe se smatralo čašću.

Pad u neprijateljske ruke, ili predaja, smatrani su sramotom.

Kako je Mladen postao prvi srpski samuraj

Ovakvi ideali – opstali i do modernih dana u vidu pilota kamikaza u Drugom svetskom ratu – najbolje se očitavaju u činu sepukua, to jest samoubistva koje bi samuraj izveo tako što bi rasporio sopstvenu utrobu.

„Vremena su bila brutalna“, kaže Čaplin.

Katana mačevi su vrlo često bili „testirani“ na osuđenicima i zatvorenicima, dok su samuraji posle bitke često praktikovali i prikupljanje na hiljade odrubljenih glava u vidu trofeja.

Poznat je još jedan čuveni incident iz 1597. godine, koji podseća i na dolazak Blektornove posade u Japan u seriji Šogun.

Taiko je tada, nakon što mu je jedan od zapovednika nasukane galije rekao da su Španci došli da bi dovođenjem misonara zavladali Japanom, presudio dvadesetšestorici misionara tako što ih je razapeo na krst i zasuo kopljima.

Baš kao što su i Tjudori u Engleskoj obezglavljivali žene i bacali katolike na lomače, tako su izgledale i japanske okrutne metode primenjene na Blektornovoj nesrećnoj posadi.

Legendarni bandit Išikava Gemon – neka vrsta japanskog Robina Huda – živ je skuvan 1594. na obali reke Kamo u Kjotu.

„Nasilje kao kazna je moralo da bude zastrašujuće ne bi li obezbedilo poštovanje zakona“, kaže Konlan.

Upravo je i sam sepuku, često posle bitaka nuđen poraženim samurajima poraženim kao neka vrsta „privilegije“, predstavljao i način pogubljenja pri izvršenju smrtne kazne, bio simbol tih zastrašujućih kazni.

Porodice žrtava pritom posle sepukua nisu mogle da traže osvetu, jer je smrt počinjena sopstvenom rukom.

Tokom čuvenog incidenta iz1595. godine, Taiko je proteranom nećaku naredio da se ubije kako ne bi rizikovao potencijalnu konkurenciju sopstvenom nasledniku.

Takva okrutnost – Hidejoši je pogubio i celu njegovu porodicu, 39 muškaraca, žena i dece – doprinela je zapadnjačkoj percepciji Japanaca.

„Evropljani su bili šokirani da je Hidejoši to uradio bliskom rođaku“, kaže Konlan.

Sengoku period je do vrhunca došao Bitkom za Sekigaharu 1600. godine.

Bila je to najveća i po svemu sudeći najvažnija bitka u feudalnoj istoriji Japana, tokom koje je 36.000 ljudi ubijeno u jednom danu.

Taj događaj kao da se nazire i na početku Šoguna.

Japan ulazi u novo doba – Edo – sa više od 250 godina mira, izolacionističkom politikom . koja je imala za cilj poništavanje kolonijalnih i religijskih uticaja Španije i Portugala – i zabranom i progonom hrišćanstva.

Uz nešto sreće, Blektorn će možda i stići do ovog perioda, ali će prvo morati da se suoči sa raznim strahotama.

Vagju govedina: Kako su japanske krave stigle u Srbiju

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]