Španija i fudbal: Kako je mali katalonski klub uspeo da stigne do vrha La Lige

U fanatično ponosnoj i patriotskoj Kataloniji, zahvaljujući fudbalskim pobedama i uspesima često se slavi mahanjem ovog španskog regiona.

Ipak, ove sezone ne očaravaju fudbalski svet uspesi Barselone, već dostignuća kluba iz drugog grada u regionu, Đirone, a naročito njihovog glavnog trenera Migela Anhela Sančeza Munjoza, poznatijeg kao Mičel.

Đirona je trenutno prva na tabeli španske lige sa 49 bodova, bod više od Reala iz Madrida (koji ima utakmicu manje), posle prve polovine šampionata u kojem su postigli više golova od bilo kog drugog tima (46) i u kojoj su izgubili samo jednu utakmicu i to baš od tima Karla Anćelotija na svom terenu (0:3) prošlog septembra.

Osvajanje prvenstva – o tome je trenutno zabranjeno pričati u samom klubu – predstavljalo bi ispisivanje jedne od najveličanstvenijih fudbalskih priča svih vremena i zasenilo čak i Lesterovo osvajanje engleske Premijer lige 2016. godine.

Ali kako je uopšte klub koji je početkom ovog veka beležio posete od po 200 ljudi po utakmici uopšte došao u ovakvu situaciju?

• Otkrivena duga misterija – on je bio prvi trener fudbalera Barselone u istoriji kluba
• Kako se san španskog fudbalskog kluba Malaga pretvorio u noćnu moru
• Ponekad histeričan, često kao nastavnik kojeg ste mrzeli u školi: Fudbalski genije Pep Gvardiola

Od 200 navijača do evropske elite

Đirona je osnovana pre 93 godine, ali do 2008. godine nije stigla čak ni do druge španske lige.

Većina fudbalskih navijača iz Katalonije je istorijski podržavala Barselonu ili njenog gradskog rivala Espanjol.

Iako igraju na najmanjem stadionu u najvišem rangu španskog fudbala, tribine su izgledale sablasno 1999. godine kada je prosečna poseta na Montiliviju, koji ima kapacitet od 15.000 navijača, bila otprilike 200 duša raštrkanih po tribinama dok su se igrale utakmice u petom rangu španskog fudbala.

Ali stvari su počele da se menjaju kada je klub konačno uspeo da dođe do druge lige 2008. godine.

U najviši rang takmičenja su uspeli da se plasiraju 2017. godine kao drugoplasirana ekipa druge lige.

Bilo je to prvi u tada 87-godišnjoj istoriji.

Revoluciju u klubu je na kraju sezone 2014/15. doneo dolazak Gvardiole, ali ne Pepa, već njegovog mlađeg brata Perea.

Pere je u klub stigao kao stručnjak za fudbalski marketing koji je biznis razvijao sa kompanijama kao što je američki proizvođač sportske opreme Najki.

On je 2009. bio jedan od osnivača sopstvene agencije, a zatim je postao i jedan od najuticajnijih agenata u fudbalu, sa listom klijenata na kojoj su bili i njegov brat, Andreas Inijesta i Luis Suarez.

Bez obzira što je klub par godina kasnije ispao iz lige, Đirona se u najviši rang takmičenja vratila 2022. godine posle pobede nad ekipom Tenerife 3:1, iako su dve sezone pre toga ispadali u plej-ofu.

Povratak je kreirao trener Mičel koji je u klub došao početkom sezone 2021/22.

Sreća ga je pogledala nakon što je u dva prethodna kluba koja je predvodio – Rajo Valjekano i Ueska – dobio otkaze na isti način: oba tima je uveo u prvu ligu, ali je u oba slučaja iz prve lige ispadao već sledeće sezone.

Ključ je bio u vlasnicima kluba koji su imali poverenja u njega, čak i kada se Đirona našla na pogrešnom kraju tabele.

Na kraju su se plasirali u viši rang, a zatim sledeću sezonu završili na desetom mestu, iako su igrali bez glavnih igrača.

• VHS kasete, jedno pismo i mali suzuki džip zaslužni za najveću revoluciju u istoriji fudbala
• Dosije saudijski fudbal: Šta se krije iza pomame Saudijaca za kupovinom fudbalera
• Tajna koja nije mogla biti sačuvana: Kako je Aleks Ferguson napustio Mančester junajted

Naslednik Ćavija u Barseloni?

Mičel pomalo i podseća na Pepa Gvardiolu, iako se nikako ne može reći da je fudbalski inovator ili vizionar.

I pored toga što se radi o čoveku žestokog karaktera, ovaj 48-godišnjak jasno zna šta želi i kako da dođe do tog cilja na terenu.

Kod njega igrači po pravilu napreduju, a u stanju je i da tokom igre, u hodu, menja taktičke zamisli.

Njegov osnovni princip se bazira na posedu lopte kada je to potrebno, kao i na direktnom pristupu igri i kontranapadima – miks koji se ne razlikuje mnogo od stila koji promoviše Mančester siti.

On zna kako da usmeri igrače, što mnogi treneri nisu u stanju da izvedu, a uspešan je i u uočavanju sitnih detalja tokom igre.

Iako je u stalnom kontaktu sa Pepom Gvardiolom, ume da ceni sadašnji status, kao i sve što je do sada postigao u karijeri.

Njegovo iskustvo govori da „sitne ribe“ u vodama koje su prepune ajkula, kao što je slučaj u La ligi, opstaju kratkotrajno i da se do rezultata stiže samo preko napornog i svakodnevnog rada.

I dok drugi prave poređenja sa Lesterom i njihovom monumentalnim osvajanjem titule prvaka Engleske, Mičel za sada ništa ne uzima zdravo za gotovo, osim možda spoznaje da do sada osvojenih 49 bodova garantuju ostanak u najvišem rangu takmičenja.

I da, možda je mogućnost osvajanja mesta koje će garantovati igranje u Evropi naredne sezone tema o kojoj se priča u svlačionici.

Njegovi roditelji su imali prodavnicu voća u Valekasu, radničkoj četvrti Madrida i morali su da rade i po 12 sati dnevno da bi prehranili porodicu, pa su zato Mičel i njegova trojica braće odrastali uz babu i dedu.

Valekas je bio njegov dom, a on je ipak postao heroj Rajo Valjekana u kojem je u dva navrata zabeležio ukupno 425 nastupa, pre nego što je u istom klubu 2017. godine postao i trener.

Ovaj kraj je naseljen velikim brojem imigranata i ljudi svih rasa, ali Mičel je bio naučen da se uspešno uklopi i u ovakvu sredinu.

Kud god bi otišao, u ušima su mu uvek odzvanjale reči njegove babe: „Prilagodi se svakoj sredini u koju odeš“.

Mičelova osobina da obraća pažnju na detalje i sposobnost da se adaptira, nisu prošli nezapaženo.

Jedna od prvih stvari koje je uradio kada je stigao u Đironu, bila je da počne da uči katalonski jezik.

Katalonski je počeo da priča nedugo pošto je stigao u Đironu bez porodice.

Sprijateljio se sa starijim parom koji je živeo u njegovom komšiluku i oni su ga uveli ne samo u katalonski jezik, već su mu i otkrili sve čari katalonske kuhinje.

Navijači ga zbog toga obožavaju i sa tribina često može da se čuje skandiranje „Mičel Katalonac“.

Oni redovno ističu da je on un dels nostres (jedan od naših), a nedavno su mu poklonili i zastavu na kojoj je naslikan sa „baretinom“, vunenom kapom kao jednim od katalonskih simbola.

Nije iznenađenje ni to što su njegova dostignuća primećena i u velikim klubovima širom Evrope.

Priča se da su Bajern iz Minhena i Njukasl primećeni kako se motaju u njegovoj okolini.

Ali priče koje kolaju da je on na ivici da ode iz Đirone u neki veći klub, nemaju realne osnove.

U dogledno vreme on ne ide nikuda, iako ga u budućnosti vide kao idealnog kandidata za klupu katalonskog velikog brata Barselone, kada Ćavi završi posao u Barseloni.

Direktor Đirone Pere Gvardiola je realan po pitanju njegove budućnosti.

„Može da ode kad poželi, zaslužio je to. Ukoliko se neko pojavi, a on se zainteresuje za taj poziv, to će biti trenutak za hvala i doviđenja.

„Ako dobije ponudu iz Bajerna i ako u tom trenutku i dalje bude imao ugovor sa Đironom, lično ću ga voziti do Minhena.

„Ono što je on uradio u Đironi je nešto zbog čega ćemo mu večito biti zahvalni“, rekao je nedavno direktor Đirone.

Koliko je važna povezanost Đirone i Mančester sitija?

Fudbalska grupacija Siti, podružnica Abu Dabi Junajted grupe, 23. avgusta 2017. godine kupila je 44,3 odsto vlasništva u Đironi.

Dodatnih 44,3 odsto pripada Fudbalskoj grupaciji Đirona, koju predvodi Pere Gvardiola.

Ubrzo po dolasku u klub, Pere Gvardiola je počeo da obezbeđuje novac za pozajmice igrača iz Sitija ili talentovanih mladih igrača kojima su bili potrebni minuti na terenu da bi se razvili u zvezde svetske klase – i to je bio glavni izvor iz kojeg su dolazili igrači koji su u Đironi stasavali u zvezde.

Tako su u sezoni 2015/16. na pozajmicu iz Mančester sitija stigla četvorica igrača u Đironu, naredne godine su stigla još trojica, a 2017/18. još petorica.

Zatim još trojica, pa 2020/21. četvorica, a prošle sezone trojica – jedan od njih iz još jednog kluba koji poseduje Sitijeva grupacija, Njujork sitija.

Ova asocijacija nekolicine klubova rasutih po čitavom svetu, sa Mančester sitijem kao najistaknutijim članom, dozvoljava ovakvu razmenu igrača među klubovima koji su članovi grupacije.

• Britanski milijarder otkupio udeo u posrnulom fudbalskom džinu Mančester junajtedu
• Fudbalski prelazni rok: Umetnost pregovaranja

Ipak, to nije glavni razlog za uspeh kluba.

Pre svega, to je zasluga mudrom pristupu transferima i dobro balansiranje sredstvima bez obzira na poprilična finansijska ograničenja.

Javno objavljene cifre pokazuju ogromnu razliku između džinova koji nastupaju u La ligi i klubova poput Đirone u svim aspektima u koje se ubrajaju i plate igrača i stručnog štaba.

Ukupan budžet Real Madrida ove godine je bio 727,5 miliona, Atletika iz Madrida 296,4, a Barselone 270 miliona evra.

Đironin budžet je iznosio samo 52 miliona evra i bio je osmi najniži u celoj ligi.

Veza sa Siti fudbalskom grupacijom znači da se uobičajena fraza „igrali iznad očekivanja“ nikada ne vezuje za Đironinu organizaciju, iako oni to u svakom slučaju zaslužuju.

Ključna figura u ostvarivanju plana je bio sportski direktor Kike Karsel čija je oštroumnost u snalaženju na tržištu pomogla Mičelu da izgradi bazu koja je na kraju i bila zaslužna za uspeh.

Njegova sposobnost da uoči talenat i sastavi timove za menadžere sa kojima je do sada radio je jasno prepoznatljiva, baš kao i sposobnost da konstantno uspeva da ponovo izgradi timove nakon odlazaka najboljih igrača.

Bilo je tu značajnih potpisa, baš kao i brojnih pozajmica, iako ništa ni približno slično onome što su u stanju da izdvoje elitni evropski fudbalski klubovi.

Artem Dovbik, Đironino najveće pojačanje, koštao je 7,5 miliona evra kada je ovog leta stigao iz ukrajinskog Dnjepra.

Njega je Karsel primetio pošto je postigao 24 gola u 30 utakmica tokom prošle sezone, dok je njegov kolega iz ukrajinske reprezentacije Cigankov stigao iz Dinama iz Kijeva.

Možda i najbolji primer mudrog skautinga može da se vidi na primeru 19-godišnjeg krilnog napadača Savija, jednog od najvećih otkrića u ovogodišnjoj španskoj ligi koji je stigao na pozajmicu iz Troe za koju nikada nije ni zaigrao od kada je 2022. godine došao iz Atletiko Mineira za sedam miliona evra.

Iznad svega, Đironina priča se zasniva na skladnom i domaćinskom poslovanju.

Oni su potrošili samo 4,35 miliona evra više nego što su zaradili na prodajama igrača – 10 timova u ligi je zabeležilo veću neto potrošnju.

Sa takvim sredstvima oni su uspeli da sastave tim od veterana i mladih igrača, pozajmljenih i odbačenih fudbalera.

Sveukupno, Đirona je potrošila samo 33,75 miliona evra na transfere za čitav tim.

Samo pet drugih klubova u ligi je potrošilo manje novca nego Đirona.

Tim Real Marida je koštao 573 miliona evra.

Može li Đirona da šokira fudbalsku planetu i ponovi dostignuće Lester Sitija?

Lesterovo osvajanje titule je bio ogroman poduhvat, a Đirona sada pokušava da nadmaši to dostignuće.

I dok svi sada uživaju u trenutnom uspehu, šanse da održe ovakav plasman do kraja sezone su i dalje u magli i svaki razgovor o osvajanju titule je u klubu zabranjen.

Ono što je sasvim izvesno jeste da je klub pokazao kako, i pored svog finansijskog ludila koje pre svega pokazuju njihovi zemljaci 100 kilometara južno od Đirone, nije sve u novcu i zvezdama i da fudbalski uspeh s jedne i zdravo poslovanje i domaćinsko ophođenje ne isključuju jedno drugo.

I iako niko ne pominje podizanje šampionskog pehara, nije naodmet napomenuti da nijedan klub u istoriji koji je posle ovoliko odigranih utakmica imao 49 bodova nije propustio da se kvalifikuje u Ligu šampiona.

E, to bi bila priča o jednom velikom uspehu.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]