Sprema li se novi uzlet desnice: Marin Le Pen u predsedničkoj kampanji

Mnogi gledaoci „Čekajući Godoa“ neprimete – okrutnost drame (tragikomedije) Beketa. Semjuel gledaocu u lice baca pitanja o smislu sopstvenog postojanja. Ima nešto zajedničko u slikama Vatoa (rokoko slike: scena iz Komedije del arte i intimnih svečanosti dvorskog društva „Fêtes galantes“ – u kojima je pobedu odnela – Rubensova boja – nad Pusenovom formom) i Beketovom „Čekajući Godoa“ (Beket napušta fabulu i dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama) gledalac prvo pomisli „ah ovo je nešto frivolno“ – neozbiljno, površno, nebitno. Ali što više razmišlja o tim delima uočava da su autori majstori – dvosmislenosti. Počne da primećuje uzdržanu melanholiju, osećaj uzaludnosti života! Gledalac odbija da vidi „smisao“ ove – tragične parabole – o apsurdu ljudske sudbine, kao dokaz da je jedini mogući smisao života besmisleno očekivanje; a da je jedini način da olakšamo sebi sudbinu – ubijem vreme (života) koje nam je „dodeljeno“. A „ubijanje vremena“ se može i mora učiniti na bilo koji način. Glavni protagonisti Vladimir i Estragon (čekaju izvesnog Godoa, koji bi trebalo da im promeni živote) odbijaju reči jedni od drugih kao loptice za ping-pong, njihov zadatak nije da nešto kažu jedan drugom, već samo da popune što više – vremena koje nestaje – vreme koje se gubi – “ besmisleno ‘trajanje’ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa“. „Čekajući Godoa“ (napisana na francuskom jeziku, 1952) prvi put je izvedena 5.01. 1953. u Théâtre de Babylone u Parizu.