Sećate se li se kada su na nekoliko sati pali Instagram i Fejsbuk, pa niste mogli da pošaljete poruke svim prijateljima čiji ni broj telefona nemate, a kamoli kućnu adresu?
Da, za mnoge je bilo strašno i činilo se da traje predugo.
Ne tako davno, za dopisivanje su bili potrebni dani, nedelje, pa i meseci – zapisane na parče papira, misli su dugo putovale od jedne do druge geografske tačke.
Brzina te razmene zavisila je od jednog čoveka u uniformi – poštara, koji nije oduvek donosio samo račune za komunalije i sudske pozive, već i državna dokumenta, novac, prijateljska i ljubavna pisma.
Prvi zakonodavni akt koji se odnosi na rad srpske pošte, pod nazivom Ustrojenije poštanskog zavedenija (Uređenje poštanske službe), donet je 27. oktobra 1843. godine.
- Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
- Izgubljena ljubavna pisma pronađena nakon 70 godina
- Kako su izgledale sportske igre na Paliću koje su postojale 16 godina pre Kubertenovih
Međutim, priča o dopisivanju počela je nekoliko vekova ranije – preko brda i ravnica današnje Srbije pisma su se raznosila još u vreme Osmanskoj carstva.
‘Nikakvo pismo me nije moglo ovako obradovati’ – kako su se dopisivali Vuk Karadžić i knez Miloš
„Visokoblagorodni Gospodine, Visokopočitajemi Prijatelju! Od moga puta u Srbiju za sada nema ništa i tome je glavni uzrok što sam sa malo novaca“, piše Vuk Karadžić iz Beča knezu Milošu Obrenoviću 1831. godine, navodi se u zborniku Vukova prepiska, knjiga druga.
Ovo pismo Vuka Karadžića ne bi moglo da stigne knezu Milošu u Kragujevac da se nije bilo pismonoša koji su, putujući na konjima, prelazili stotine kilometara.
U Osmanskom carstvu, od kojeg se Srbija u vreme nastanka pisma polako osamostaljivala, poštu su raznosili tatari, stoji u monografiji Tačka spajanja PTT muzeja Beograd.
Ova reč nije označavala narodnost, već su kurire nazivali tatarima zato su etnički Tatari važili za „najbolje, najizdržljivije i najbrže jahače u to vreme“, navodi se.
Život Vuka Karadžića u Beču verovatno bi bio mnogo teži da nije mogao da se dopisuje sa svojim pokroviteljem knezom Milošem kojem je slao svoje radove i knjige.
Zauzvrat, knez bi ga nagradio – u novcu.
„Nikakvo pismo u mom dojakošnjem životu me nije moglo ovako obradovati“, zahvaljuje se Karadžić februara 1836. godine.
To je odgovor na pismo kojim ga je knez obavestio da će ubuduće primati „100 talira o Mitrovdanu, a 100 o Đurđevdanu“.
„I sad sam još kao pijan od radosti“, dodaje lingvista kojem dugujemo ćirilicu kakva se danas piše u Srbiji.
Bilo je to vreme kada je i novac putovao poštom, u specijalnim pošiljkama koje su se nazivale amaneti.
Pismonoše na konjima oslanjali su se na mrežu menzulana – postaja gde su mogli da odmore i zamene konje.
Hatišerifom od Gilhane iz 1839. godine, poveljom koju je lično turski sultan lično, kneževina Srbija je dobila još veći stepen samostalnosti.
Tako je pošta u potpunosti prešla u ruke Srba, navodi se u monografiji PTT muzeja.
Samo godinu dana kasnije, i obični građani su dobili mogućnost da šalju pisma.
Prva pošta u Beogradu otpočela je javni poštanski saobraćaj u današnjoj Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu, a nalazila se u zgradi gde je danas Galerija SANU.
U prvo vreme, poštarina se nije naplaćivala zato što su većinu pisama slali državni organi, pa je bilo „nelogično da država samoj sebi naplaćuje taksu“, navodi se u monografiji.
Dva poštara i devet telegrafista
Kada je pošta tek osnovana, Beograd je imao samo jednog poštara.
Zvali su ga pismoraznositelj.
Ime i prezime tog čoveka nisu ostali upamćeni, ali zna se da je stupio na dužnost nedugo nakon donošenja Ustrojenija poštanskog zavedenija, stoji u monografiji Tačka spajanja.
Njegov prvi kolega radio je dvestotinak kilometara južno, u Aleksincu.
U opisu posla pismoraznositelja bilo je da „dostavlja pošiljke po varoši, loži peći u pošti i održava čistoću“.
Kako bi komunikacija tekla brzo, poštari su imali svoj raspored.
Nosili su dva rekvizita – sat i trubu.
Pošto su često putovali noću, trubu su koristili da „pozovu skeledžiju“ koji spava na drugoj strani obale, ali i da „uplaše razbojnike“, piše u monografiji.
Ako bi bili u žurbi, duvali bi u trubu pred dolazak u menzulanu, što je značilo da treba da im spreme konja.
Krajem 1854, knez Aleksandar Karađorđević nabavio je telegraf i platio jednog Austrijanca da obuči devetoricu telegrafista.
Očekivanja od kandidata za ovaj posao bila su visoka: morali su da imaju završenu najvišu srpsku školu – Licej ili da su studirali u inostranstvu.
Prva poštanska marka
Prva poštanska marka se na šalterima u Srbiji pojavila 1. maja 1866. godine.
Prvi znak na marki bio je srpski grb, a od 1. jula u upotrebu je ušla crvena marka sa likom kneza Mihaila.
‘Alo, alo’
Da ste se rodili na početku 19. veka, doživeli biste i osnivanje pošte i razmenu prvih telegrafa, a pod starost biste svedočili novom čudu tehnologije – telefonu.
Prvi telefonski razgovor u Srbiji dogodio se 14. marta 1883. godine, navodi se u monografiji PTT muzeja.
Čast da obave prvi razgovor pripala je ministru vojnom Tihomilju Nikoliću i inženjerskom kapetanu Kosti Radosavljeviću.
Jedan je bio u Ministarstvu, a drugi u kasarni na Paliluli i razgovarali su sa razdaljine od 300 metara i to bez vikanja kroz prozor.
Obični građani telefon su počeli da koriste 1898. godine, kada su u Beogradu postavljene prve javne govornice.
Na telefonima je bilo ispisano i uputstvo za korišćenje, koje se može videti u PTT muzeju.
Uputstvo
1.Skinite slušalicu i po dobijenom signalu ubacite 5 dinara u metalu i birajte željeni broj.
2.Ako je traženi broj zauzet ili se ne javlja, vratite slušalicu na svoje mesto – ubačeni novac se vraća.
3.Ne ubacujte oštećeni novac i druge predmete, jer se uređaj kvari.
4.U slučaju kvara javne govornice molite se da kvar prijavite na telefon 97, ovaj razgovor se ne naplaćuje.
Izvor: PTT muzej
Od telefona preko pejdžera, do mobilnog i interneta
PTT veze odigrale su važnu ulogu u Prvom i Drugom svetskom ratu – pošta se dostavljala automobilima, avionima i brodovima.
Koliko je pošta bila važna pokazuje i činjenica da je između dva rata u Srbiji osnovano i Ministarstvo pošta koje se nalazilo na uglu Palmotićeve i Ulice Majke Jevrosime u centru Beograda.
Zbog strateške važnosti, telefonske instalacije često su bile na meti bombardera.
Tako su se inženjeri dosetili da kablove sprovedu pod zemljom.
- Kako je jugoslovenska avijacija bombardovala Treći rajh
- Kako je Drugi svetski rat od vojnika napravio efikasne ubilačke mašine
Komunizam je prošao bez tehnoloških revolucija u ovoj sferi, ali se mreža granala i saobraćaj je tekao sve efikasnije.
Rat u Bosni se privodio kraju kada je u Beogradu 1995. godine uveden sistem pejdžera.
Bili su to mali aparati za razmenu poruka koje ste mogli da vidite, na primer, okačene o kaiš pripadnika policije.
Paralelno, u Srbiju su stigli prvi mobilni telefoni koji su za mnoge danas produžetak ruke.
Međutim, to nije sasvim iskorenilo pisanje pisama, barem ne u pojedinim situacijama.
Pisma baki – kad sva druga komunikacija zakaže
Jovana Georgievski
Pomislili biste da je 2019. godine slanje pisama potpuno prevaziđena stvar kada sa ljudima koje volite možete stupiti u kontakt na klik.
Čini se da uopšte nije važno što žive u drugom gradu.
Međutim, ni sav razvoj tehnologije na svetu nije mogao ama baš nikako da pomogne kada se između mene i bake isprečila starost u kombinaciji sa kilometrima.
Nije me ništa razumela kada bih pokušavala da je nazovem telefonom ili da pričam sa njom preko video-poziva.
Mislila sam da će pomoći ako me bude videla putem kamere, ali nije i razlozi za to bili su neurološke prirode.
Htela sam da joj ispričam mnogo stvari, pa sam počela da joj pišem pisma.
Po lepom vremenu, baka bi sedela u dvorištu, otvarala i čitala.
Sa pandemijom, pisma su počela da putuju veoma dugo i zato sam slala svežnjeve – po nekoliko u jednoj turi, za sve razgovore koje nismo stigle da obavimo u tom periodu.
U mom i bakinom mikrosvetu, pisma su zamenila telefon, a zbog virusa i posete.
Poslednje reči koje je sam sa njom razmenila dok je još bila potpuno svesna svog okruženja ostale su zabeležene u tim pismima.
Zbog toga tačno znam o čemu smo poslednji put razgovarale.
Ima u tim listovima papira nekakva vrlo konkretna uteha.
Pisma iz Prvog svetskog rata – dug put kući
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
