Strani studenti iz Ukrajine u Srbiji: „Svaki dan je iznenađenje i avantura, ali se ni u jednom trenutku nisam pokajala što sam ovde“

Širim, Šivani i Šangu su studenti medicine, sličnih godina, rođeni na različitim meridijanima.

Do 2022. bezbrižno su živeli u Ukrajini, ne sluteći da će se kroz nekoliko meseci upoznati u Srbiji.

„Nisam želela da odem, jer sam tamo imala sve.

„Pronašla sam sigurnost, počela sam da se kućim i onda sam sve to ostavila u jednom danu“, kaže danas Šivani, 21-godišnja Indijka, za BBC na srpskom.

Nekoliko dana pre početka ruske invazije na Ukrajinu krajem februara 2022, Širim je bezbrižno proslavila 23. rođendan sa prijateljima.

Spremala je ispite za predstojeći rok.

Šangu, 27-godišnji mladić rodom iz Zimbabvea, nije ni slutio da će 24. februar, očev rođendan, provesti u bunkeru.

Prošlo je više od godinu dana, a on se i dalje strese na svaki zvuk aviona.

• „Bregzit mi je drastično promenio život“: Muke stranih studenata u Velikoj Britaniji
• Od Ukrajine do Crne Gore – utočište od rata ili dom zauvek
• Novi đaci iz Rusije i Ukrajine u srpskim školama: Privremeni dom za jedne, novi život za druge

U razmaku od nekoliko meseci, Širim, Šivani i Šangu su sa još 194 studenta iz Ukrajine, većinom stranaca, došli u Niš, grad na jugu Srbije, o kome, kako i sami kažu za BBC, ništa nisu znali.

Bio je to grad koji im je „ponudio novu šansu.“

Studije na engleskom na niškom Medicinskom fakultetu uvedene su 2019, kada je bilo svega 13 polaznika.

Njihov broj je porastao upravo 2022. godine, pa ih je danas 312, kaže Dobrila Stanković Đorđević, dekanka fakulteta.

„Posle redovne procedure, studenti koji su do rata studirali na medicinskim fakultetima u Ukrajini primljeni su na drugu, treću, četvrtu i petu godinu studija.

„Većina ovih studenata su državljani zemalja Evropske unije, a najveći broj njih dolazi iz Velike Britanije“, dodaje ona za BBC na srpskom.

Sirena koja ne prestaje

Širim Rahani je rođena Indijka, odrasla u Džedi, drugom po veličini gradu u Saudijskoj Arabiji.

Studije medicine upisala je u Harkovu, drugom najvećem ukrajinskom gradu na istoku države, na 60 kilometara od ruske granice.

Tog 24. februara probudio ju je jak, prodoran zvuk.

„Niko nije verovao da će do toga doći, pa ni naši profesori. ‘Ovo je 21. vek, niko ne vrši invaziju u 21. veku’, govorili su nam“, seća se ona.

Stanovnici Harkova su narednih dana, noseći samo najnužnije, napuštali domove u talasima.

Pucalo se, ali njeni profesori su i dalje držali časove.

Do kraja februara, Širim je sa prijateljicom svakog dana odlazila u bunker, ne razdvajajući se od torbe sa dokumentima i laptopom.

Nerado govori o tim danima, ali posle gutljaja tople zašećerene kafe, ipak nastavlja.

„Odlučile smo da krenemo vozom do Lavova, jer su neke naše poznanice uspele tako da napuste zemlju, vozove tada nisu gađali.

„Ali šta ako pogode voz, ako padne bomba, svašta ti se u tom trenutku mota po glavi, a jedino što znaš jeste da ne želiš da umreš“, kaže.

Lavov je grad na krajnjem zapadu Ukrajine koji je u početku rata mnogima sa istoka i juga zemlje bio utočište. Udaljen je od Harkova 875 kilometara.

Iz Lavova su posle nekoliko dana, i dodatnih 620 kilometara, bezbedno su stigle do malog pograničnog grada u Mađarskoj.

U Lavov se sa prijateljima zaputio i Šingu Čikarija iz ukrajinskog grada Vinica, nekoliko stotina kilometara od Harkova.

Želeli su da dođu do Poljske.

Šingu je rođen u Zimbabveu, državi na jugu Afrike, a osnovnu i srednju školu završio je u Velikoj Britaniji.

„Bio sam jako uplašen, čitav život mi je prolazio pred očima – gde ću, kako ću, šta ću,

„Svaki dan je bio užasan, stalno su se čule sirene, a ne znaš da li su stvarne ili ne, odlaziš u bunker, pitaš se da li ćeš preživeti“, priseća se 27-godišnji Šinga za BBC na srpskom.

Do cilja su stigli, ali tek posle nekoliko dana hodanja i čekanja u dugoj koloni, bez hrane i vode.

„Ukrajinski vojnici su nas gurali, svi su se međusobno gurali, vladao je potpuni haos, bio sam zgranut.

„Umalo se nisam onesvestio“, kratko dodaje i odmahuje glavom.

Kada je prošao poljsku granicu, smlaćen i umoran, sa bolovima u čitavom telu, nije mogao ni da spava.

Slike su mu se vraćale, postao je osetljiv na zvuke aviona, ali je, kako kaže, „osetio veliko olakšanje“.

Lavov je napustila i Šivani Čandrasekar, rođena Indijka, posle tri godine bezbrižnog života u ovom gradu.

„Osećala sam se svoja na svome“, priča za BBC na srpskom.

Sa grupom prijatelja je krenula ka mađarskoj granici, često menjajući prevozna sredstva.

Ukrajinu je napustila sa dva kofera, veoma uplašena, i samo je razmišljala kako da preživi.

„Stigli smo u Zahonji, grad u Mađarskoj na samoj granici sa Ukrajinom, gde su nam dali hranu i vodu, tu sam i pila najlepši čaj sa limunom“, seća se danas.

Dopunili su baterije na telefonima i krenuli ka Budimpešti, gde su ih na železničkoj stanici sačekali predstavnici ambasade Indije.

Pogledajte video:

‘Nisam želela da mi se išta nađe na putu, ni rat, ni ništa’

Pošto su napustili Ukrajinu, Širani, Šangu i Šivani su se vratili kućama u potrazi za fakultetima na kojima bi nastavili studije na engleskom.

Širin je imala mesec dana da se pripremi za dolazak u Niš.

Roditelji nisu bili sigurni ni gde se nalazi Srbija, pa su joj vidno zabrinuti, svakodnevno postavljali pitanja o toj, kako su govorili, dalekoj zemlji.

Nije odustajala.

„Želela sam nastavim da studiram, nisam želela da mi se išta nađe na putu, ni rat, ništa“, govori.

Pročitala je veliki broj tekstova o zemlji o kojoj gotovo ništa nije znala, a koja će joj uskoro postati novi dom.

„Mnogo tekstova je bilo o napetostima i sukobima na Kosovu, o ratu tokom 1990-ih, NATO bombardovanju.

„Otišla sam iz ratom pogođene države, a trebalo je da dođem u zemlju u kojoj su varnice, očigledno na svakom koraku, želela sam da verujem da je sve to samo priča“, kaže ona dok joj oči jasno pokazuju da je usplahirena kada o tome govori.

Šestog aprila 2022. Širin je sa majkom došla do velike zgrade sive fasade na kojoj velikim slovima piše Univerzitet u Nišu – Medicinski fakultet.

Vrata su bila zaključana.

Bila je među prvim studentima koji su sa nekog ukrajinskog fakulteta došli u Niš.

‘O Bože, ovo će biti kao u Ukrajini’

Mesec dana posle nje, pomalo nervozno je u amfiteatar ovog fakulteta ušetao i Šinga Čikura.

„O Srbiji sam znao nešto malo, uglavnom u kontekstu rata.

„Pomislio sam ‘o bože, ovo će biti opet kao u Ukrajini’, ali ako sam to pregurao i ovo ću“, seća se.

A bilo je, kaže, potpuno drugačije.

Tokom leta imao je i praksu, što mu je jako značilo.

„Gledaš kako se doktori, naši profesori, smireno pripremaju za operaciju, oblače skafander, navlače rukavice, a dok to rade, meni objašnjavaju, sve na engleskom.

„A onda čujete i pacijenta kako vam na pitanje kako je, uzvrati na tom istom, njemu stranom jeziku“, prepričava Čikura.

Ljudi koji su prošli traumatične događaje poput ovih stalno iščekuju neku opasnost, a kada se prisete ili podsete, reaguju burno i vrlo emotivno, kaže Nikola Jovančić iz Psihološkog savetovališta studenata Studentskog kulturnog centra u Nišu za BBC.

Prilagođavanje novoj sredini može biti olakšano ukoliko je osoba imala prethodnog iskustva u sličnim situacijama, ali je to individualan proces na koji utiču mnogi faktori od karakteristika ličnosti do podrške u novoj sredini, objašnjava Jovančić.

Čikura ističe da su mu upravo profesori, ali i ljudi koje je upoznao za godinu dana, olakšali prve nedelje i mesece.

‘Gde je ta Srbija?’

Šivani je mislila da je Srbija Sibir – na engleskom se Sibir, daleki istok Rusije, izgovara Sajberija.

„Ali moja geografija je zaista loša, kasnije sam shvatila da su to potpuno dva različita pojma“, dodaje postiđeno.

Po sletanju na beogradski aerodrom krajem septembra 2022, dočekali su je prašina, radovi i građevinske skele.

Nestrpljivo se provlačila uzanim hodnikom, pitajući se da li je donela pravu odluku.

Veliku pomoć u prvim danima pronalazila je u maloj kancelariji na kojoj krupnim slovima odštampanim na mapi sveta piše Studentska služba.

Zavolela je niški kej, pored kog rado šeta sa partnerom koji je, kao i ona, došao iz Ukrajine, ali nekoliko dana pre rata.

Njen momak je iz Indije, a upoznali su se u Nišu i često se družili sa ostalim studentima.

„Sada više volim manje društvo, ja zapravo nikada i nisam volela velika, umem da budem poprilično zatvorena, a ovde su svi nekako otvoreni, druželjubivi.

„Niš je divan grad, ali je skupo, znatno skuplje nego u Ukrajini, probala sam vašu hranu, nije loša, samo što vi jedete previše mesa, to se teško vari“, govori na engleskom sa indijskim akcentom.

Dolazak u novu sredinu prati čitav spektar emocionalnih reakcija poput anksioznosti usled neizvesnosti, bezvoljnost, doživljaj frustracije i ljutnja, pa i tuga, objašnjava Jovančić.

Neretko ljudi u takvim situacijama žele da se izoluju i povuku iz socijalnih situacija i odnosa sa drugima, dok ponovo ne pronađu sigurnost i stabilnost , kaže on.

365 dana kasnije

Šivani ne želi da se vrati u Lavov, iako joj nedostaje stari dom.

„Moja kuća je i dalje tamo, bila je divna, tamo su mi mnoge stvari, moje krpice…

„Uhvati me nostalgija, ali neću se vraćati“, dodaje, a u glasu joj se prepoznaje da je sigurna u odluku.

Sudeći prema onome što priča, izvesno je i da se neće baviti ni medicinom u praksi, iako polaže sve ispite u roku.

„Medicina je veliko odricanje, a ja želim porodicu, želim da budem uz moje dete kada jednom postanem majka, a posle osnovnih studija meni sledi specijalizacija i mislim da nisam spremna na to“, govori ova 21-godišnjakinja.

Za razliku od nje, Širin Rahini planira da završi osnove studije u Nišu, a specijalizaciju u Americi.

„Svaki dan je iznenađenje, svaki dan je avantura, ali se ni u jednom trenutku nisam pokajala što sam ovde“, kaže ona.

Nije se pokajao ni Šinga Čikura.

„Imate divnu prirodu, hranu, postao sam zavisnik od ajvara, a probao sam i rakiju, vaše piće, organizam ti protrese“, priča nasmejano.

Planira da se vrati u Zimbabve.

Dok razgovaramo u Nišu, kiša se pretvorila u sneg, praćen vetrom koji fijuče.

U kafiću je živo, veliki broj studenta se preslišava, pauza je između predavanja.

Šinga tokom razgovora ne skida kapu.

Sedi u teksas jakni i crnom džemperu iz kog viri bela kragna i slušalice za telefon i smireno ispija kiselu vodu.

U istoj toj jakni napustio je Ukrajinu.

„Podseća me odakle sam došao i kako sam došao“, kaže on, držeći se ponosno za kragnu.

Prošlo je tri sata.

Nadomak kafića su i sporedne stepenice kojim se brže stiže do studentske službe.

Čikura se penje u nekoliko koraka, kao vihor, sada već dobro poznatim hodnicima, i pozdravlja Miloša i Stevana koji su tu za nove studente.

Ćaskaju na engleskom.

Proverava raspored za predstojeći ispitni rok.

„Jedna od najboljih odluka koju sam doneo u životu, jeste da dođem u Niš“, kaže mi dok izlazimo iz zgrade.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]