An artist's concept of a human making contact with an alien

Getty Images
Dokazi o vanzemaljskom životu još nisu pronađeni, iako mi i te kako tragamo za njima

Od filmskog hita iz osamdesetih E.T. vanzemaljac, preko epizoda Zvezdanih staza do knjiga Isaka Asimova i Ursule K. Legvin, pisci naučne fantastike odavno se hvataju u koštac sa pitanjem: kako bismo se stvarno poneli prema vanzemaljcima ako bi oni napravili kosmičku zaobilaznicu do naše planete?

U popularnoj kulturi, vanzemaljci se često predstavljaju kao građani drugog reda ili kao bića lošija od ljudi.

Da nije bilo intervencije ET-jevog ljudskog prijatelja, naslovni junak bio bi otvoren na hirurškom stolu.

U Distriktu 9 iz 2009. godine, milioni vanzemaljskih škampa smešteni su u južnoafričke udžerice – alegorija na ljudsku netrpeljivost i svirepost u stvarnom životu.

Dokaz o postojanju vanzemaljskog života još nije pronađen, iako mi i te kako tragamo za njim.

U svakom slučaju, ukoliko nešto i nađemo u bliskoj budućnosti, biće to verovatnije mikropski život koji je nekada postojao na Marsu, nego humanoidi opisani u filmovima i TV serijama.

Ali prema Drejkovoj jednačini, poprilično je velika šansa, statistički gledano, da negde postoje inteligentni vanzemaljci – čak i ako bi zvezde morale lepo da se poklope da pronađemo i kontaktiramo jedni druge, imajući u vidu veličinu naše galaksije i izuzetnu udaljenost između planeta.

„Pronalaženje života ili ostvarivanje kontakta uvek će biti izuzetno malo verovatno – sve do dana kada se to desi“, kaže Džon Zarnecki, profesor emeritus svemirskih nauka na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji.

„To me podseća na egzoplanete: dok sam bio mladi istraživač, to je bila tema o kojoj smo govorili i svi smo podozrevali da egzoplanete negde postoje, ali nije bilo šanse da ih pronađemo jer je tehnički to bilo preteško.“

Mi sada znamo da egzoplanete postoje, a neke su čak potencijalni kandidati za život jer na sebi imaju vodu.

I tako, dok je potraga za vanzemaljskim životom u toku, a mogućnost da ćemo ga naći i dalje postoji, nije zgoreg razmotriti kako bismo sve mogli da reagujemo ako nekad ostvarimo kontakt – naročito imajući u vidu da je verovatno da će inteligentna vanzemaljska vrsta biti mnogo drugačija od naše ljudske.

Neljudska prava

Čini se da se pisci ne nadaju previše da će se ljudi ophoditi prema vanzemaljcima dobro.

To je možda zato što su dosadašnji primeri našeg poštovanja prava stanovnika ove planete, bilo da su ljudi ili ne, bili veoma loši tokom istorije, uprkos međunarodnim pravnim konvencijama koje bi trebalo da ih štite.

A scene from the 1982 movie E.T. the Extra-Terrestrial

Getty Images
.Ljudski prijatelji su spasili ET od seciranja u čuvenom filmu iz 1982. Da li bismo se i u stvarnom životu tako ponašali prema vanzemaljcima?

Poštovanje neotuđivih, univerzalnih prava – što će reći, prava zagarantovanih svim ljudima bez izuzetka – međunarodna zajednica je definisala zakonski kroz Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima iz 1948. godine posle užasa Drugog svetskog rata.

Međutim, sem sankcija, na raspolaganju su vrlo ograničena sredstva kojima bi se osiguralo poštovanje tih prava, čak i kada su u pitanju ljudi.

Nagoveštaj kako bismo mogli da se ophodimo prema vanzemaljcima, možda se krije u pravima koja smo dodelili neljudskim vrstama na našoj planeti.

Iako mnoge zemlje sada priznaju da životinje – od gorila do vrana – poseduju svest, tek su nedavno grupe za zaštitu prava životinja ostvarile izvestan pravni napredak u poštovanju prava životinja na osnovu njihove svesnosti – što je slobodno definisano kao njihova sposobnost da osete prijatnost ili neprijatnost.

Ali bilo je vrlo malo napretka u otvorenoj međunarodoj diskusiji o vanzemaljcima.

Džil Stjuart, specijalistkinja za pravo u otvorenom svemiru u Londonskoj školi ekonomije, ne veruje da će ljudi ostvariti kontakt sa vanzemaljcima za našeg života.

Međutim, ona i dalje smatra da vredi razgovarati o tome šta bismo uradili u slučaju da do susreta sa njima dođe.

„Istražujemo univerzum da bismo otkrili sebe, zato što nas on tera da se osvrnemo na to kako se ophodimo jedni prema drugima, kako se ophodimo prema našoj životnoj sredini i kako se odnosimo prema drugim vrstama i ljudima“, kaže ona.

„Ti scenariji usmereni na budućnost možda se nikad neće desiti, ali čitav proces ima vrednost sam po sebi.“

Bez plana

Ne postoje važeći međunarodni sporazumi ili mehanizmi koji bi propisali kako će se čovečanstvo ponašati tokom susreta sa vanzemaljskom inteligencijom, kaže Niklas Hedman, izvršni direktor UN-ove Kancelarije za pitanja otvorenog svemira (UNOOSA).

Svih pet glavnih svemirskih sporazuma – koji sada pokrivaju sve, od zabrane oružja do odgovornosti za štetu i lom zemalja koje putuju svemirom – bave se najviše time šta ljudi rade u svemiru i kako to utiče na druge ljude.

Grupa Potraga za vanzemaljskom inteligencijom pri Međunarodnoj akademiji astronautike jeste 2010. godine usvojila okvir za period posle otkrića, nadovezujući se na decenije prethodnih debata.

U slučaju bilo kakvog otkrivanja signala inteligentnog vanzemaljskog života, ova grupa preporučuje stvaranje foruma za međunarodnu koordinaciju preko UN-a i njegovog Odbora za mirnu upotrebu otvorenog svemira (COPUOUS).

Stjuart veruje da je malo verovatno da će bilo kakav široko prihvaćeni međunarodni pravni okvir nastati pre nego što to bude apsolutno neophodno.

The VLA (Very Large Array Observatorium) Observatory, in New Mexico, US, scientists are seeking extra-terrestrial life in the universe with the help of radio waves

Getty Images
Ne postoje važeći međunarodni sporazumi ili mehanizmi kako će se čovečanstvo ponašati tokom susreta sa vanzemaljskom inteligencijom

Jedna krupna stavka bila bi namera vanzemaljaca: ukratko, da li su bezazleni ili neprijateljski raspoloženi.

Stjuart kaže da se to direktno tiče rasprave da li treba aktivno da se trudimo da kontaktiramo vanzemaljce ili da pasivno tražimo signale njihovog postojanja – što je stalno pitanje spora među svemirskim stručnjacima.

Šta bi se, dakle, desilo ako bi se leteći tanjir iznenada srušio negde na Zemlji?

Nikakvi protokoli nisu utvrđeni niti čak predloženi, ali Stjuart navodi da je hipotetički moguće da bi država u koju sleti, mogla da se nađe u situaciji da povede raspravu o tome kako reagovati.

Budući da ima vrlo malo dogovorenih načela o tome kako bismo se kolektivno poneli prema bilo kakvim vanzemaljcima koje sretnemo, jedan pristup mogao bi da bude da primenimo prava koja su zagarantovana ljudima.

Može se očekivati da će bilo kakva vrsta koja može da putuje na Zemlju biti izuzetno inteligentna i svesna, i da je stoga treba tretirati slično ljudima.

To bi moglo da potkrepi argument da „ljudska prava“ treba da prerastu u „prava svesnosti“.

Morali bismo da uzmemo u obzir i razne tipove moguće inteligencije i svesnosti.

Čak i na našoj vlastitoj planeti, postoji razne vrste inteligencija koje smo tek počeli da priznajemo.

I dalje se vodi rasprava da li hobotnice, odavno slavne po inteligenciji, takođe imaju svest i da li mogu da osećaju bol.

Sve učestalija praksa mikologije, u međuvremenu, ukazuje na to da neke gljive pokazuju znake inteligencije, kao što su sposobnost učenja i učestvovanje u donošenju odluka.

„Kad su u pitanju vanzemaljci, moramo da se zapitamo: kakvu inteligenciju oni poseduju?“, kaže Suzan Blekmor, spisateljica i gostujuća profesorka na Univerzitetu u Plimutu u Velikoj Britaniji, koja istražuje svest.

Vanzemaljska svesnost

Drugo važno pitanje bilo bi da li imaju sposobnost da se osete bol ili patnju.

„Da li vanzemaljci mogu da pate?“, pita Blekmor.

„Ako mogu, morali bismo da imamo izvesnu moralnu obavezu prema njima i možda čak da izgradimo pravni okvir zasnovan na tome.“

Etičar Piter Singer, koji je pisao na temu neotuđivih prava za vanzemaljce baš kao i životinje, kaže da bi svesnost bila krajnji predmet razmatranja.

A close-up picture of an octopus's eyes

Getty Images
Istraživanje hobotnica može biti prvi korak ka razmatranju kako bi se inteligentni vanzemaljski život mogao razlikovati od ljudske inteligencije

„Pod pretpostavkom da je vanzemaljsko biće svesno, u smislu da je sposobno da oseća bol i zadovoljstvo, i da ima druge želje i interesovanja za koja bi nam trebalo neko vreme da ih utvrdimo, osnovni etički princip koji treba da primenimo je ravnopravno uvažavanje sličnih interesovanja“, kaže on.

Singer smatra da sva stvorenja sposobna da uživaju ili pate zaslužuju da se jednako uzmu u obzir prilikom bilo kakve moralne odluke koja ih se tiče.

Problematično pitanje ovde bilo bi utvrđivanje kakva interesovanja vanzemaljci uopšte imaju, dodaje etičar.

„Mnogo bi zavisilo od kognitivnih kapaciteta vanzemaljaca. Ako su mnogo napredniji od naših, možda ne bismo mogli ni da ih pojmimo.“

Projekat neljudskih prava, američka organizacija koja želi da obezbedi poštovanje prava neljudskih bića, smatra da je početna tačka za ova prava samostalnost.

Ovo je koncept koji se uvažava na američkim sudovima, a znači da jedinka ima sposobnost da sama odluči šta da radi, gde da ide, kako da se ponaša i da poseduje sećanje na događaje koji su se prethodno odigrali.

Svest je, u međuvremenu, suviše široka kategorija da bi služila kao pravni kriterijum za prava, jer niko ne može da se složi oko toga šta je ona zapravo.

„Danas, makar u Sjedinjenim Američkim Državama, svaki čovek je rođen sa neotuđivim pravom na slobodu, ali nisu uvek svi ljudi posedovali to pravo“, kaže Džejk Dejvis, advokat Projekta neljudskih prava.

„Moja želja je da, ako bi nam se vanzemaljska vrsta obratila, i nije neprijateljski raspoložena, ne pretpostavimo automatski da je nalik životinjama.

„Moja želja je da ih tretiramo kao sebi ravne u meri u kojoj iskazuju te sposobnosti i da pođemo odatle.“

The cast of the original TV series Star Trek on set

Getty Images
U izmišljenom svetu Zvezdanih staza, Prva direktiva zabranjuje mešanje u prirodni razvoj vanzemaljskih civilizacija

Šta ako pronađemo vanzemaljski život na drugoj planeti?

Ideja da mi, ljudi, treba da izbegavamo da se mešamo u prirodni razvoj vanzemaljskih civilizacija ima dugi istorijat u naučnoj fantastici, kao „primarna direktiva“ Zvezdanih staza.

Slične ideje se, međutim, već razmatraju i u stvarnom svetu – Nasina Kancelarija za planetarnu zaštitu, na primer, želi da zaštiti i istraživane planete, ali i Zemlju.

Ako vanzemaljci, međutim, mogu da stignu da naše planete, možda ne bi trebalo da se brinemo za njihova prava.

Set Šostak, viši astronom sa Instituta Seti, neprofitne istraživačke organizacije koja želi da razume i objasni poreklo i prirodu života u univerzumu, optimističan je da će doći do nekakvog kontakta za vreme naših života.

Ali važno je razlikovati dve vrste kontakta, kaže on.

Mnogo je verovatnije da ćemo primiti znake i signale tehnološki razvijene civilizacije nego da će nas ona posetiti.

Ako primimo te znake, onda to ne bi bilo previše hitno, zato što bi bilo koji signal koji pošaljemo nazad putovao toliko dugo da bismo imali sasvim dovoljno vremena da odlučimo kako da odgovorimo.

Poseta vanzemaljaca, međutim, značila bi da vanzemaljska civilizacija ima pristup tehnologiji mnogo naprednijoj od ljudske.

Kad su ET-jevi drugari pokupili siroto stvorenje na kraju hit filma, verovatno su mogli da dezintegrišu Zemlju na putu do „kuće“, da su tako hteli.

„Ako se pojave, lično ću kupiti mnogo smrznute pice i poći u brda“, kaže Šostak.

„Ako mogu da stigne dovde, a ne samo da nam pošalju poruku, napredniji su od nas i to u ogromnoj meri.“

U tom slučaju, mnogo prikladnije pitanje moglo bi da bude: da li bi naši novi vanzemaljski gospodari uvažili naša prava?

„Šta ćete da radite ako su agresivni?“, pita se Šostak.

„Bilo bi to kao da neandertalci pokušavaju da se sastanu sa američkim vazduhoplovim snagama: mogu neandertalci da imaju protokola koliko hoće, ali to uopšte ne bi bilo bitno.“


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.