Svetsko prvenstvo u fudbalu: Vitorio Poco – priča o svetskom šampionu i mračnoj senci italijanskog fašizma

Didije Dešan, selektor francuske fudbalske reprezentacije, mogao bi da postane tek drugi trener u istoriji koji je uspeo da odbrani titulu svetskog prvaka.

Samo dve nacije uspevale su da osvoje dve vezane titule svetskog šampiona – Italija 1934. i 1938. i Brazil 1958. i 1962.

Ipak, s obzirom na promenu na klupi Brazila između dva uspeha, bivši italijanski trener Vitorio Poco ostaje usamljen na ovoj listi.

U fudbalskim krugovima poznatiji pod nadimkom Stari Majstor (Il Vecchio Maestro), Poco se smatra vizionarskom figurom tog vremena i pripisuju mu se zasluge za uspostavljanje Metodo formacije, najranijeg primera nečega što danas prepoznajemo kao sistem 4-3-3.

Ipak, osim što je poznat po tome da je jedini selektor koji je uspeo da osvoji dva Svetska prvenstva zaredom, Poco je relativno nepoznat široj javnosti.

Za tako nešto postoji i razlog.

„Nije slučajno da tek poneko zna ko je“, priča istoričar Dr Aleks Aleksandro, predsednik i jedan od osnivača mreže Fudbal i Rat.

„Kada danas razmišljate o Italiji posle 1945. i kako se FIFA i Fudbalski savez Italije promovišu i prikazuju, stvar od koje se jasno ograđuju i ne žele je kao deo nasleđa je rad Poca i sve ono što se dešavalo 30-ih godina, pre svega zbog jasne veze sa krajnjom desnicom i fašizmom.

• Vajolet Gibson – Irkinja koja je pucala u Musolinija
• Kako su Puškaš i Mađari na Vembliju počeli revoluciju
• Diktatorov klub nije preživeo krvavu revoluciju

Uprkos tome što je Poco seo na klupu nacionalnog tima pred Olimpijske igre 1912. godine – pre nego što su fašisti došli na vlast u Italiji – i što nikada nije bio član Nacionalne fašističke partije, njegova priča je isprepletana sa pokretom krajnje desnice koji je prerastao u diktaturu Benita Musolinija.

Četiri zvezdice koje simbolizuju četiri titule prvaka sveta – pa i one osvojene 1934. i 1938. godine – a koje ponosno na dresu i iznad grba nose fudbaleri Italije, još sa sobom povlače određeni osećaj nelagode.

„Postoji određeni posleratni neprijatan miris, ako dozvolite, a Poco nije ni poznat ni priznat koliko bi to trebalo da bude zato što je titule osvajao pod fašističkim režimom“, objašnjava fudbalski stručnjak Džon Fut u knjizi Kako osvojiti Svetsko prvenstvo.

„Nije ga niko terao ni na šta; sam je izabrao da bude saučesnik. Igrači su salutirali na fašistički način i bilo je mnogo priče oko njih, tako da to predstavlja komplikaciju kada je Italija u pitanju.

„Da li se ta Svetska prvenstva uopšte računaju?“.

„Mnogo ljudi opisuje Poca kao saučesnika režima – birao je da ide niz dlaku umesto da se pobuni.

„Osim u slučaju da planirate napuštanje zemlje, bilo je veoma teško izbeći sve to – isto onako kako su mnogi mladi Nemci pristupali pokretu Hitlerove omladine (u nacističkoj Nemačkoj) zato što su to, u biti, bile njihove verzije izviđača“, kaže istoričar sporta, profesor Jan Vilijams.

Dr Aleks Aleksandro je saglasan.

„Mislim da Poco nije imao mnogo vremena za politiku, pa čak i za fašiste, ali je voleo fudbal i želeo je da opstane u tom režimu.

„Uradio je ono što je osećao da mora da uradi kako bi radio posao koji je želeo i voleo – posao selektora.“

U potrazi za uspehom na međunarodnoj sportskoj sceni nije se štedelo.

Novac je bio deljen šakom i kapom, a Serija A 1929. bila je reformisana kako bi bila kvalitetnije takmičenje i razvijala igrače koji bi mogli da nastupaju na najvišem nivou.

Vojni general Đorđo Vakaro bio je postavljen za predsednika Fudbalskog saveza Italije.

Ipak, kada je bila reč o reprezentaciji, Poco je bio lice za naslovnice.

Italija je organizovala Svetsko prvenstvo 1934. godine.

Predstavnici izvršne vlasti smatrali su da je od najvećeg značaja trijumf na takmičenju, pre svega kako bi se reafirmisale jake nacionalističke vrednosti fašizma i održao imidž moderne i dominantne nacije prema ostatku sveta.

• Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu
• Soni je preživeo Holokaust i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta
• Kako su Sovjeti osvojili Britaniju na fudbalskom terenu

Iako je kombinacija Pocovog taktičkog pristupa i partizanskog navijanja domaćih navijača pomogla Italiji na putu ka slavi, postojale su i glasine o nameštanju – navodno se Musolini lično sastajao sa sudijama turnira veče pred ključne mečeve.

Iako nikada nisu pronađeni dokazi da je korupcije zaista i bilo, protivnici su imali mnogo prigovora na grubu igru Azura, kako glasi nadimak italijanske reprezentacije.

Švajcarski sudija Rene Merket bio je suspendovan posle tvrdnji da je doneo nekoliko kontroverznih odluka u korist Italije, koja se u revanš meču četvrtfinala provukla protiv Španije.

Uprkos optužbama, nije bilo sumnje u Pocovu taktičku genijalnost i njen uticaj.

Italijani su primili samo tri gola u pet mečeva – što je posebno impresivan podatak kada ga stavite u kontekst tadašnjeg vremena i stila igre.

Trenerska postavka sa četiri defanzivca i jednim zadnjim veznim dala je njegovoj ekipi prednost u odnosu na tada najpopularniju 2-3-5 formaciju.

„Počinjemo da naziremo katanaćo odbranu gde centarhalf postaje štoper,“ objašnjava Vilijams.

„Pod Pocom, umesto da centarhalf bude onaj koji deli lopte, vezni red je dobio na važnosti – konkretno pozicije zadnjeg i prednjeg veznog tj. desne i leve polutke , kako su ih tada zvali.

Poco se u još jednom kontekstu može posmatrati kao otac modernog međunarodnog vođenja ekipa zbog svog insistiranja na punoj kontroli nad spiskom igrača.

Pre njega, mnoge reprezentacije sastavljali su nadležni komiteti, ali je Poco insistirao na tome da najbolje šanse za uspeh ekipi daje ukoliko odgovornost snosi trener – nešto što je ser Alf Remzi takođe uradio pošto je postao selektor Engleske 1963.

Ovo je značilo da Poco može da pozove oriunde, termin koji se odnosi na ljude italijanskog porekla rođene u inostransvu, kako bi ojačao redove.

Neki od igrača koje je pozvao bili su i Luis Monti, igrač koji je nastupao u finalu Svetskog prvenstva 1930. za Argentinu i Raimundo Orsi, još jedan bivši igrač Argentina koji je u pobedi od 2:1 u finalu 1934, dao gol za Italiju protiv Čehoslovačke.

I mada ovaj trend nije naišao na potpuno odobravanje u fašističko orijentisanom okruženju, povećavanje šansi za uspeh prevagnuo je u Pocovu korist.

Njegova ekipa delovala je dobro organizovano, pristupala je utakmicama kao bitkama i nije prezala ni od čega kako bi postigla rezultat.

Trening kampovi bili su prožeti jakim nacionalističkim porukama i fudbalska reprezentacija bila je tretirana gotovo kao vojska, uključujući i vežbe u obliku marševa kroz šumu.

Poco je nastavio sa razvijanjem svog pristupa u minule četiri godine i odveo Italiju do pobede na Olimpijskim igrama održanim 1936. u Berlinu.

Tako je postao prvi menadžer koji je osvojio Svetsko prvenstvo na stranom tlu – u Francuskoj 1938.

Suočeni sa neprijateljskom publikom na otvaranju turnira protiv Norveške u Marseju, Poco i njegovi igrači salutirali su na fašistički način u znak prkosa i odbijali su da spuste ruke sve dok se publika nije primirila.

Pošto su se zvižduci i negodovanje ponovili po spuštanju ruku, Poco je naredio igračima da ponovo podignu ruke.

Kako je Italija napredovala kroz faze turnira, četvrtfinale protiv domaćina prvenstva, Francuske, samo je dodatno rasplamsalo političke napetosti i Azuri su umesto u rezervnim, belim dresovima, po naređenju ‘odozgo’, na teren izašli u potpuno crnoj garnituri.

Pored čvrstine u igri, Italija je u Đuzepeu Meaci, fudbaleru sredine terena koji je pod Pocom imao presudni uticaj na igru, dobila i kreativnost.

Kapiten je bio udarna igla u pobedi branioca trofeja nad Francuskom od 3:1; potom je u polufinalu protiv Brazila, za pobedu, bio precizan sa bele tačke; a u finalu je pogurao Luiđija Kolausija i Silvija Piolu koji su postigli po dva gola u pobedi od 4:2 nad Mađarskom.

Fašisti na vlasti nisu zanemarili značaj osvajanja drugog uzastopnog Svetskog prvenstva.

Čak je stvoren i mit o Musolinijevom telegramu igračima veče uoči utakmice finala u kojem je pisalo: „Pobedite ili poginite“.

Ovaj detalj nikada nije potvrđen.

Ipak, bio je to kraj Pocove priče na Svetskim prvenstvima.

Početak Drugog svetskog rata značio je da se turnir nije održavao do 1950, vremena kada je uveliko bio razrešen funkcije selektora i prognan iz italijanskog fudbala zbog saradnje sa svrgnutim fašističkim režimom.

Poco je postao cenjen novinar koji je pratio igre reprezentacije Italije za dnevne novine Stampa, ali se nikada nije vratio na klupu.

Preminuo je 1968. u 82. godini.

„Poco je očigledno bio veoma dobar lider i veoma dobar mobilizator i motivator“, nastavlja Fut u knjizi Kako osvojiti Svetsko prvenstvo.

„Video je fudbal kao bitku i koristio je nacionalnu retoriku pri internacionalnim turnirima. Nešto nalik prenošenju rata na fudbalski teren.“

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]