Uprkos zabrinutosti zbog korona virusa i približavanju referenduma o produžetku njegove vlasti, ruski predsednik Vladimir Putin održaće pobedničku paradu u Moskvi kako bi obeležio 75. godišnjicu od završetka Drugog svetskog rata u Evropi.
„Bez Putina nema Rusije.“ Ovo je stav zamenika šefa protokola Kremlja, a sa njim se slažu i milioni Rusa koji decenijima iznova biraju da Vladimir Putin ostane na vlasti, bilo kao premijer ili kao predsednik.
A ovo poverenje moglo bi da bude obnovljeno 1. jula, posle održavanja nacionalnog referenduma o izmeni ruskog ustava koja bi mogla da omogući predsedniku Putinu da se ponovo kandiduje za još dva šestogodišnja predsednička mandata.
- Vladimir Putin: ruski predsednik kao junak akcionog filma
- Putin negirao da ima dvojnika
- Da li je Rusima stalo do toga šta će Putin da uradi
Sa 67 godina, Putin nije isključio kandidovanje za predsednika posle 2024. godine, kad mu ističe tekući mandat – a potencijalno bi mogao da ostane na vlasti sve do 2036. godine.
Referendum će se održati samo dan nakon pomerene parade za Dan pobede na moskovskom Crvenom trgu, kako bi se obeležila 75. godišnjica od kapitulacije nacističke Nemačke i okončanje Drugog svetskog rata u Evropi.
Vojna parada bi trebalo samo da pojača patriotski ponos dok glavni grad bude izlazio iz izolacije – nedelju dana ranije nego što je to planirao gradonačelnik – a Putinovi kritičari kažu da je osmišljena tako da ravnoteža prevagne u predsednikovu korist.
Zašto će biti referenduma?
U januaru 2020. godine, ruski predsednik Vladimir Putin predložio je da se narod izjasni o izmeni ustava.
Jedno od glavnih pitanja koje se stavlja na glasanje jeste mogućnost da se dozvoli predsedniku Putinu da se ponovo kandiduje za još dva šestogodišnja mandata.
Referendum, prvobitno planiran za 22. april i odložen zbog izolacije usled pandemije korona virusa, sada će se održati 1. jula.
Da bi mogle da se uvedu neke mere socijalnog distanciranja, glasanje će se održati tokom pet dana širom Rusije, čak i u regionima koji trenutno imaju velikih problema sa Kovidom-19.
Postojaće ograničenje koliko ljudi može da uđe na glasačko mesto u svakom trenutku, a neke oblasti kao što su Moskva organizovale su elektronski sistem glasanja.
Kakav je Putinov plan?
Rusija je u dvadeset prvom veku znala samo za Vladimira Putina kao vođu.
Rusi su već doživeli da se on prebaci sa naimenovanog premijera (1999) na izabranog predsednika (2000 – 2008), pa nazad na premijera (2008 – 2012) i ponovo na predsednika (2012).
Iako predsednik Putin nije eksplicitno izjavio da želi reizbor, on to nije ni negirao, zbog čega su ga kritičari optužili da ovim utire put doživotnom ostanku na vlasti ili makar do 2036. godine.
Jedna od njegovih najvatrenijih sledbenica, bivša kosmonautkinja i poslanica Valentina Tereškova, već je predložila „resetovanje na nulu“ broja dozvoljenih predsedničkih mandata, omogućivši mu tako da ostane na vlasti.
Čini se da podrška u narodu postoji – poslednji put kad je izašao na izbore 2018. godine, učvrstio je položaj sa više od 76 odsto glasova.
Ovaj put, „dao je sve od sebe da deluje kao da nerado prihvata taj predlog, predstavivši ga kao da zahtev dolazi ‘odozdo'“, kaže BBC-jeva dopisnica iz Moskve Sara Rejnsford.
On je nagovestio i da Rusija nije dovoljno stasala za promenu predsednika.
„Mnogi ljudi neće imati problem s tim. Ukoliko zapravo ne vole Putina, on im mnogo ni ne smeta. Gomila ljudi ga doživljava kao jakog lidera koji se suprotstavlja Zapadu. Priča o tome da on nema alternativu takođe je česta“, kaže Rejnsford.
Kako je Putin postao nezamenjiv?
Poslednji dani Hladnog rata bile su formativne godine za Vladimira Putina.
Revolucija iz 1989. godine dočekala ga je kao agenta nižeg ranga KGB-a na postaji u Drezdenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.
On tu nije mogao da uradi ništa, ali je zato stekao dva trajna utiska: strah od narodnih buna – nakon što je prisustvovao masovnim protestima koji su doveli do rušenja Berlinskog zida i Gvozdene zavese – i gađenje prema vakuumu vlasti koji je nastao u Moskvi posle raspada Sovjetskog Saveza.
Putin je sam ispričao kako je zatražio pomoć kad je sedište KGB-a u Drezdenu bilo opkoljeno ruljom u decembru 1989. godine, ali je Moskva, pod Mihailom Gorbačevim, „ostala nema“.
Preuzeo je inicijativu da se unište inkriminišući izveštaji: „Spalili smo toliko materijala da je peć eksplodirala“, prisetio se kasnije Putin u knjizi intervjua pod naslovom „Prvo lice“.
Prema Borisu Rajtšusteru, Putinovom nemačkom biografu: „Imali bismo danas drugačijeg Putina i drugačiju Rusiju da on nije služio u Istočnoj Nemačkoj.“
Uspon do vlasti
Po povratku u rodno mesto Lenjingrad (koji će uskoro vratiti staro ime Sankt Petersburg), Putin je preko noći postao desna ruka novog gradonačelnika Anatolija Sobčaka.
U rasformiranoj Istočnoj Nemačkoj, Putin je bio deo mreže pojedinaca koji su možda izgubili stare uloge, ali su bili dobro pozicionirani za lični i politički napredak u novoj Rusiji.
Putinova karijera je bila u usponu – čak je uspeo da preživi Sobčakov spektakularni pad u nemilost i nastavio uspešno da se povezuje sa novom ruskom elitom.
Preselio se u Moskvu, napredovao u FSB-u (nasledniku KGB-a) i završio radeći u Kremlju.
- Da li je šarplaninac savršen poklon za ruskog predsednika
- Pet stvari koje su obeležile „Putindan“ u Beogradu
U to vreme, Boris Jelcin je bio novi predsednik Ruske Federacije. Njegova administracija je držala staru Komunističku partiju na distanci zahvaljujući savezu sa oligarsima – koji su imali šta da steknu što se tiče bogatstva i uticaja u ovom tranzicionom periodu.
Biznismeni kao što su Boris Berezovski pojavili su se kao ključna podrška Jelcinu i postali moćni krojači javnog mnjenja u vreme kad su se izbori vratili u Rusiju.
Predsednik Jelcin je 1999. godine postavio Putina za premijera Rusije.
Neočekivani predsednik
Jelcinovo ponašanje postalo je sve nepredvidljivije i on je iznenada 31. decembra 1999. godine saopštio da podnosi ostavku.
Putin, koji je imao podršku Berezovskog i ključnih oligarha, našao se u savršenoj poziciji da postane vršilac dužnosti predsednika, što je bio položaj koji je samo potvrđen zvaničnom izbornom pobedom 2000. godine.
Oligarsi i reformatori koji su bili Jelcinova politička porodica delovali su zadovoljno novim predsednikom: prosedi čovek, izvučen iz opskurnosti, obećavajuće povodljiv.
Ali Putin je preuzeo kontrolu nad medijima u roku od tri meseca od dolaska na vlast, u ključnom transformativnom trenutku koji je zatekao oligarhe i staru gardu Kremlja nespremne.
To je takođe poslužilo kao dobra najava Putinovog stila vladavine.
Gušenje pobune
Preuzimanje kontrole nad medijima imalo je dvostruku korist za novog predsednika: istovremeno je uklonio moćne kritičare sa njihovih uticajnih položaja i preuzeo kontrolu nad zvaničnom verzijom državne priče, od rata u Čečeniji do terorističkih napada u Moskvi.
To je i povećalo predsednikovu popularnost, projektovalo hvalisavi imidž nove Rusije i njenog lidera, i pomoglo da se definišu novi državni neprijatelji.
Od tad pa nadalje, Rusi iz provincije gledali su samo ono što je Putin želeo da gledaju. Od nekih 3.000 televizijskih kanala u Rusiji, većina je potpuno izbegavala vesti, a ako je i došlo do nekakvog političkog izveštavanja, prolazilo je samo uz strogo odobrenje vlade.
„Ne kačite se sa mnom“: poruka za pokrajine
Putin je postepeno preuzimao kontrolu nad 83 ruske administrativne jedinice postavljajući proverene političare za guvernere.
Ukinuo je regionalne izbore za guvernere 2004. godine – umesto toga uvevši sastavljanje spiska od tri kandidata sa kog regionalni poslanici biraju narednog guvernera.
Iako su kritičari optužili Putina da je „ukinuo demokratiju“, njegova strategija se isplatila, naročito u regionima kao što je Čečenija.
Regionalni izbori vratili su se nakratko 2012. godine,m posle talasa pro-demokratskih protesta, ali u aprilu 2013. godine Putinova direktna kontrola povraćena je usvajanjem novih restriktivnih zakona.
Flertovanje sa liberalizmom, samo na papiru
Niz masovnih demonstracija, protesti sa trga Bolotnaja, izbili su u Moskvi i na drugim mestima u Rusiji između 2011. i 2013. godine, zahtevajući čiste izbore i demokratsku reformu.
Bili su to najveći protesti viđeni u Rusiji još od devedesetih godina prošlog veka.
Dešavalo se i Arapsko proleće i druge „obojene revolucije“ u okolnim zemljama, podsećavši na 1989. godine.
Putin je ove narodne pokrete doživeo kao sredstvo kojim su zapadne vlade želele da se uvuku u Rusiju na mala vrata.
Promena stila – makar samo prividno – bila je neophodna i Putin se upustio u kratki period liberalnog eksperimentisanja: pozivi na političku decentralizaciju i obećanja regionima više kontrole nad ekonomijom.
Reč „reforma“ bila je često prisutna u svakom govoru iz tog vremena, ali je potez bio kratkog daha. Čim je pretnja prošla, od strategije se naprasno odustalo.
Demonstracija sile na Krimu i u „bliskom inostranstvu“
Vakuum vlasti u post-revolucionoj Ukrajini pružila je Putinu taktički prozor za delanje.
Brza okupacija Krima u februaru 2014. godine bila je Putinova najveća pobeda do sada i ponižavajući udarac za Zapad.
Rusija je demonstrirala silu, preuzevši deo susedne zemlje na oči sveta koji nije uspeo da uradi ništa da to zaustavi.
Prema regionalnim analitičarima, Putin je shvatio da Rusija ne mora da bude supersila (kao što je bila u danima Hladnog rata) da bi sve bilo po njenom.
A tako je i bilo, Putin je imao dovoljno moći da zakuva čorbu Zapadu i NATO-u – i od tog trenutka nadalje, mogao je da preuzme inicijativu, diktira ritam i definiše ruske odnose sa zapadnim silama.
Krim je bio najveći udarac koji je Rusija zadala, ali to nije bio izolovani slučaj.
Decenijama je Putin vežbao ekspanziju Rusije na „blisko inostranstvo“ – nezavisne države koje su nikle posle raspada Sovjetskog Saveza i koje Rusija i dalje smatra svojom prirodnom sferom uticaja – sa posebnim uspehom u Gruzijskom sukobu (2008).
Iskorišćavanje slabe tačke Zapada: Sirija
Putin je iskoristio nedostatak kohezije Zapada po pitanju njegove spoljne politike najbolje što je umeo i pretvorio njegovu slabost u svoju korist.
Ruska intervencija u Siriji, podržavši pro-asadovske snage, imalo je višestruku prednost za njega.
S jedne strane, osigurala je da niko nema celokupnu kontrolu nad teritorijom ključnom za stabilnost Bliskog istoka, dok mu je sa druge pružilo priliku da isproba novo naoružanje i vojnu taktiku.
To je poslalo snažnu poruku istorijskim saveznicima (pored dinastije Asad) i onima u „bliskom inostranstvu“: Rusija ne odustaje od starih prijatelja.
Novi ruski car?
Tokom perioda njegove vlasti, Putin je uspešno probudio staru ideju „Sakupljača ruskih zemalja“, feudalni koncept koji opravdava rusku politiku ekspanzije.
U tom svetlu, lako je videti zašto su mu Krim i „blisko inostranstvo“ toliko važni.
Neki ruski posmatrači, kao što je Arkadij Ostrovski, misle da bi to moglo da utre put i stvaranju savremenog cara: jedinstvenog ruskog lidera koji se izdigao iznad partijske politike.
Prilično indikativno, na poslednjim izborima Putin je učestvovao kao nezavisni kandidat.
Za sada, pozicija Vladimira Putina u Rusiji deluje nedodirljivo, ali šta će se desiti kad njegov četvrti mandat istekne 2024. godine?
Niko ne može da predvidi budućnost, ali zato Putin može da skuje plan.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
