Kada pogledate trejler za film „Gospodar prstenova“, njime odzvanja – Vukovar.

Iz vukovarske muzičke radionice, Goran Dragaš stigao je do Holivuda, a da se od sopstvenog kompjutera gotovo nije ni pomerio – stvara muziku za trejlere za najveće filmske hitove i ne pomišlja da rodni grad zameni za neki drugi.

„Ja nikad ne bih otišao jer ovo je grad gde možeš ćerku da pustiš u pola noći i da ne brineš da li će se bezbedno vratiti kući.

„A o tome se ne piše u medijima“, kaže Dragaš, gotovo vršnjak novije istorije koja je obeležila Vukovar.

Ovaj grad bio je 1991. godine poprište jednog od najsurovijih sukoba u ratu u bivšoj Jugoslaviji, gde su snage Jugoslovenske narodne armije i srpskih formacija mesecima okruživale grad, njegove stanovnike i hrvatske snage.

• Kad Vukovar progovori o čemu inače ćuti
• Život na granici ne čeka političke odluke
• Ima li ćirilice u Vukovaru

Tri decenije kasnije, infrastruktura razorena u ratu u najvećoj meri je obnovljena, ali se u grad vratilo daleko manje ljudi nego pre rata.

Svi veliki giganti u gradu nekad snažne industrije u međuvremenu su gotovo nestali.

Vukovar u Hrvatskoj danas ima status „mesta posebnog domovinskog pijeteta“ koji je uređen zakonom.

„Mali grad velikih mogućnosti“

Goran Dragaš sam će sebe opisati kao nekog ko je od malih nogu već pod tušem pokazivao fascinaciju muzikom.

Kada je dobio prvu gitaru sa petnaest godina, uvežbao je nekoliko hitova i njime fascinirao devojke.

„Odlučio sam da ne želim da idem na fakultet jer mi je sve to delovalo kao gubljenje vremena.

„Počeo sam da radim razne poslove, poput šivenja gaća, koji su mi potpuno otvorili um – ako bude trebalo da ih radim 40 godina, znao sam da nisu za mene.“

Shvatio je i da je, kako kaže, „jedan u milion“ kada je sa 19 godina preživeo tešku bakterijsku infekciju, pa je stari kompjuter dobijen od roditelja postao njegova mašina za komponovanje muzike.

„To nije bio rad, to je bila ljubav: ustanem ujutru, mrsko mi je i kafu da napravim i gubim vreme – odmah sedam da radim i tako ostanem 10-12 sati kad mi leđa to više zbog bola ne dozvoljavaju.

„To je bio moj beg od realnosti“, kaže Dragaš koji je svoje prve radove kačio na Jutjub, istovremeno pišući pisma svetskim produkcijskim kućama.

Posle nebrojenih odbijenica, njegova pesma završila je u trejleru „Igra“ za film „Gospodar prstenova“ i – tako je počelo.

U međuvremenu je uradio muziku za trejlere za više od 100 filmova, u Vukovaru je osnovao svoju firmu i ima oko 70 zaposlenih iz celog sveta.

„Mi smo na Balkanu toliko zaostali u školstvu – sve završiš, a ne znaš da otvoriš firmu i plaćaš porez.

„Sistem od tebe stvara radnika, a ne nekoga ko stvara – pritom, sistem ne plasira ovakve priče.“

On je ostao u tom sistemu, ali se i dalje gotovo začudi kada se suoči sa činjenicom da je verovatno među privrednicima sa najvećim prihodom u gradu.

U međuvremenu, kaže da se 80 odsto njegovih školskih prijatelja odselilo u inostranstvo, ali da on nema nameru da im se pridruži.

„Ti ovde poznaješ komšiju, imaš prijatelja, najboljeg druga, možeš da platiš nekome kafu.

„Kad odem u inostranstvo, moji prijatelji žive po 15 godina, a ne znaju ko im je komšija koji lupa po stanu iznad njih.“

Na pitanje imaju li vukovarski kafići nacionalnost, postoji li podela na hrvatska i srpska mesta za izlaske, Dragaš će spremno reći da za njega to ne postoji.

„Ja nikad nisam imao problema, a mislim i da je situacija bolja u odnosu na vreme od pre deset godina: Vukovar je danas jako mali grad, mada nudi jako mnogo – izložbe, festivali, najmoderniji bazen, različita događanja.

„Moja realnost je drugačija od nečije tuđe realnosti – srećan čovek vidi srećne ljude, nesrećan čovek vidi nesrećne.“

Pogledajte video: Sirijci – lekarske zvezde u Vukovaru

Rat u Vukovaru 1991. godine

Sporadični sukobi su u Vukovaru počeli već u proleće 1991. godine, kada i u ostalim delovima Hrvatske gde žive Srbi počinju napetosti.

Najžešće borbe za grad vođene su od avgusta, kada su JNA, paravojne snage i lokalni Srbi napravili obruč oko grada u kome su se nalazile snage hrvatske policije i lokalnih Hrvata.

Blokada je trajala skoro 90 dana tokom kojih je u granatiranju razoren gotovo čitav grad, a oni koji nisu uspeli da se iz njega evakuišu proveli su te dane u podrumima i skloništima.

U sukobima je stradalo oko tri hiljade ljudi, među kojima je i više od hiljadu civila.

Hiljade ljudi završili su u logorima, od kojih su mnogi bili na teritoriji Srbije.

Za zločine u Vukovaru pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju suđeno je trojici pripadnika JNA – Mile Mrkšić osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistva, okrutnog postupanja i mučenja, Veselin Šljivančanin na deset godina zatvora dok je Miroslav Radić oslobođen.

Ratni gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović izvršio je samoubistvo čekajući presudu u Hagu.

Pre presude u Hagu, umro je i Goran Hadžić, pre rata magacioner u vukovarskom Vupiku, a za vreme rata premijer i predsednik samoproglašenih institucija lokalnih Srba.

Za ratne zločine na poljoprivrednom dobru Ovčara, kada je neposredno posle završetka borbi u Vukovaru stradalo više od 200 hrvatskih civila, Apelacioni sud u Beogradu osudio je na zatvorske kazne od pet godina do maksimalnih 20 godina zatvora osmoro optuženih.

Zbog nedostatka dokaza i protivrečnih iskaza svedoka saradnika, četvoricu optuženih pravosnažno oslobodio od optužbi.

• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji
• „Najveća sramota Crne Gore“: Trideset godina od opsade Dubrovnika
• „Teško zemlji kuda vojska prođe“: Ko je bio Pavle Strugar i zašto se prvi predao Hagu

„Neki drugi grad“

Za Tomislava Josića, koji je bio dovoljno odrastao za oružje u vukovarskim ratnim godinama, novembarski dani uvek su vreme sećanja na poginule.

I to se ne menja – a menja se i njegov grad, i njegov život.

„Obnovljene su kuće i zgrade, mada jeste sramota što je deo ostao neobnovljen, ali su ljudi delom otišli u Srbiju, delom po svetu, a u Hrvatskoj nema grada gde nema Vukovaraca.

„Ljude koji su ovde došli ne pogađa ono što se desilo pre trideset godina, oni žive sopstvene živote, u novom gradu koji su odabrali po njihovim kriterijumima.“

Josić je i sam jedno vreme posle rata živeo u Nemačkoj, da bi se vratio u Vukovar gde je danas predsednik gradskog Saveta za branitelje koga predstavlja kao instituciju čiji članovi mogu tek donekle uticati na ono što se dešava u gradu dok se glavne odluke, kaže, donose u Zagrebu.

„Sve politike koje smo imali, sve stranke su odradile katastrofalan posao – svi su zabrljali u Vukovaru kad su podelili grad nakon rata, a onda se nadali zajedničkom životu i ljubavi.

„Političari dođu ovde, obiđu, najedu se i napiju i to im je plaćeno, a onda odu i glume ludilo.“

Josić je 2016. godine osuđen na šest meseci zatvora, uslovno na godinu dana, zbog organizovanja razbijanja dvojezičnih ploča na institucijama u Vukovaru 2013. godine.

Od tada, u ovom gradu i dalje nema ćiriličnih tabli.

„Hrvati i Srbi žive jedni pored drugih i za to su krive politike.

„Kod nas su deca odvojena od škola, u vrtiću imaš žicu po sredini – politike su nas podelile.“

Ovaj ratni veteran rezultat toga vidi u trajnoj promeni grada.

„Ljudi su prinuđeni da odu – obnovljene su kuće, zgrade, ali nema mogućnosti da se radi i sve zavisi od politike.

„Ranije su ljudi odlazili sami, da rade, zarade i vrate se, a sada odlaze sa decom – to znači da se neće ni vratiti.“

• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“
• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana“

Ko je Srbin, a ko „četnik“

Filip i Srđan trebalo bi da budu Ivanova leva i desna ruka.

U idealnim političkim okolnostima, stvari bi trebalo da budu baš takve jer gradonačelnik Vukovara Ivan Penava ima dva zamenika, Filipa Sušca i Srđana Kolara.

Sušac je član Hrvatskih suverenista (HS), Kolar je član Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS).

Obojica su Vukovarci, mada je Sušac rođen u izbeglištvu – dve nedelje posle predaje hrvatskih snaga u Vukovaru 1991. godine, majka mu se porodila u Zagrebu.

„Moj otac je majku, baku i susede kroz put spasa kroz kukuruze proveo u septembru 1991, pokupio je sve što ima, to prodao i kupio oružje da bi se na kraju vratio u Zagreb jer nije mogao da učestvuje u pokušaju proboja u Vukovaru“, govori on.

Filip se u Vukovar vratio 1998. godine, nakon što je okončan proces posleratne mirne reintegracije područja koje su kontrolisali hrvatski Srbi pod okrilje zvaničnog Zagreba.

„Grad je bio devastiran, ulice pune šuta, jedva smo se probili do kuće od koje su ostali temelji i ruševine.

„Plakali smo sestra i ja, želeli smo nazad u Zagreb, ali godine su prolazile, pa se obnavljalo.“

Obnavljala su se i prijateljstva, mladalačke veze.

„Išao sam u školu po hrvatskom programu, a družio sam se sa ljudima koji su išli po programu na srpskom jeziku.

„Definisati ih kao prijatelje nije moguće jer se nismo družili svaki dan, ali nije moguće ni da su neprijatelji – išli smo na kafu, izlazili na ista mesta.“

• „Menjanje granica na Balkanu – put u beskrajne ratove“
• „Zajednica srpskih opština“ koja već postoji
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje

Ipak, 29-godišnji Sušac opisuje jednu novu podelu.

„Mi u Vukovaru imamo jasnu granicu: Srbin je onaj koji je pripadnik srpske zajednice, poštuje svoju veru, ali i poštuje ovu državu.

„Ljudi koji veličaju sve protiv ove države, pokrete koji su sravnili ovaj grad, oni nisu Srbi, oni su četnici – ja nemam nijednog prijatelja četnika, ali imam Srbe.“

Na zidu kancelarije Sušac zato ima grb Udruženja dobrovoljaca Hrvatskih oružanih snaga Vukovara (UDHOS) na kome se nalazi i pozdrav „Za dom spremni“.

Ustavni sud Hrvatske saopštio je 2020. da se radi „o ustaškom pozdravu Nezavisne Države Hrvatske“, kvislinške tvorevine iz Drugog svetskog rata, te „da taj pozdrav nije u skladu sa Ustavom Republike Hrvatske“.

„Nemam obeležja koja nisu časno branila ovaj grad od agresora.

„Ako nekom smeta službena vojska ili službeni grb, onda njemu smetaju i zakoni Republike Hrvatske, a samim tim i Republika Hrvatska“, odgovoriće Sušac na pitanje zašto na zidu ima obeležja sa upravo ovim pozdravom.

Na pitanje da li će na zidovima vukovarskih institucija biti tabli na ćirilici, Sušac kaže da je njena simbolika izuzetno važna.

„Table nisu ovde bile ni pre rata, a ćirilicu forsiraju političari iz SDSS kako bi zaradili političke poene i jačali nacionalizam – a njihovi većnici dobijaju materijale na dva jezika, pa gledaju papire na latinici.

„Svede se na to da ćirilica nije pravo i potreba, nego priznanje poraza u miru za nas Vukovarce – nije je bilo ni pre, a ne vidim ni potrebu da bude sad.“

Ovakve odnose sugrađana Sušac opisuje kao kuću na lošim temeljima.

„Nepravda je učinjena gradu Vukovaru, ali je tu nepravda i hrvatske politike koja nikad nije želela da reši odnose sa agresorom – da osudi sve krivce, da žrtve nađu svoj mir, da porodice pronađu nestale, a da agresor plati ratnu odštetu.

„To mora da se uradi da bi se postavili bolji temelji, jer graditi kuću na lošim temeljima nije dobro.“

• Nove boje za novi život „Borova“
• Jugoplastika: Patike koje bude sećanja na jugoslovensku košarku

U loše temelje utkana je i setna priča svakog Vukovarca – o gigantima Borovu, Vupiku i Vuteksu koji su brojali desetine hiljada zaposlenih, a sada ih zajedno nemaju ni hiljadu.

„Jedno je srediti ulice, ali od ulica se ne živi već od radnog mesta.

„Tu je država morala više da uradi, mogla je da donese bar jednu proizvodnju ovde, a bilo je ponuda.“

„Grad-spomenik“ iz koga odlaze ljudi

Srđan Kolar rođen je u Vukovaru, ali su ga muzička škola i ljubav prema harmonici baš u vukovarsko ratno vreme odvele u Tuzlu, pa u Bijeljinu.

„Već od maja 1991. godine smo videli šta se priprema – Srbi u Vukovaru se ne vraćaju s posla, nestaju sa ulica, pa me roditelji sklanjaju kod majčine rodbine u Srbiju, dok i oni u julu ne odlaze iz zapaljene kuće u Vukovaru.

„Već tada sam vežbao klavir, a meni su slali poruke da će mi muziku ugasiti kamom jer sam Srbin.“

O Vukovaru pre rata nema mnogo sagovornika.

„Ima ljudi u hrvatskoj zajednici koji se sećaju, koji sa nostalgijom gledaju na to – po pravilu su to oni koji nisu ostvarili benefite koje je država dala posle rata.

„Nažalost, preostalo je vrlo malo prijateljstava iz vremena pre rata, a neki ljudi više nisu među nama.“

Kolar kaže da ne vidi želju da se grad pomeri iz ratne 1991. godine.

„Grad Vukovar se ne sme dirati, on je konzerviran.

„To je grad-spomenik i ja ne znam koliko mi spomenika imamo u gradu, a iz njega je otišao najmanje svaki peti stanovnik koji se neće vratiti.“

U takvoj atmosferi, zamenik gradonačelnika iz srpske zajednice čini deo gradske uprave sa svojim hrvatskim kolegama.

Predao je tada Penavi Statut grada odštampan na ćirilici koji je gradonačelnik demonstrativno bacio na pod, a Kolaru uručio majicu sa 2717 ubijenih u Vukovaru nesrpske nacionalnosti i presudu za zločine u Vukovaru.

Sastanci bi sada trebalo da su sastavni deo njihovog posla.

„Ako su sastanci usmereni na etnička pitanja, oni se u pravilu završavaju neuspehom.

„Ali ako su usmereni na ekonomski napredak, onda je drugačije.“

• Tri lica Oluje
• Oluja 26 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora“

Baš kao i Sušac, i Kolar će sa nostalgijom nabrojati vukovarske predratne privredne velikane i pažnju usmeriti na izneverena očekivanja od političkih rešenja.

„Vukovar se koristi od svih vlasti, prethodnih i aktuelnih, za potkusurivanje međusobnih relacija – a Srbi su tu najbolja tema za animiranje glasača u predizbornom periodu.

„Kada Srbi nešto zatraže, to se predstavi kao agresija i zlo koje je bilo 1991. i ja sam saglasan da je to bilo zlo, ali ne samo za Hrvate već i za Srbe – jer su od marta 1991. odvođeni sa radnih mesta, nisu se vraćali kući.“

Ipak, i sam Kolar primećuje da život dve zajednice ne može teći apsolutno podeljeno.

„Moja deca idu u školu na modelu srpskog jezika i pisma, ali su u svim vanškolskim aktivnostima zajedno sa hrvatskom decom.

„Izlaze u diskoteke gde može da dođe ko želi, a srpski i hrvatski kafići za njih ne postoje – to su zlonamerne političke izjave onih čiji je program da govore protiv nekoga, a ne prosperitet i razvoj.“

Upravo u mlađim generacijama, Kolar vidi nadu za, kako kaže, zajednički život, a ne podeljeni suživot u Vukovaru.

„Verujem u mlađe generacije, ljude koji razmišljaju svojom glavom, a ne onim što su im očevi i dedovi pričali o 1941. ili 1991. godini.

„Nacionalista sam, poštujem ono što je tuđe, ali tražim ono što je moje – ako mi je država dala mogućnost lične karte na dva jezika, ja ću je imati i za to ne treba da budem kriv.“

Upravo za one generacije koji iz Vukovara preko Jutjuba osvajaju Holivud, vraćanje na ratne priče nije uobičajeno.

Na opasku da je rođen baš u godinama rata, kompozitor Goran Dragaš odgovoriće da ni sa roditeljima nije mnogo razgovarao o tom vremenu, a i da mu je veoma drago što njegova generacija o ratu priča jako malo.

„Živimo u svetu gde je teško reći oprosti, volim te, ja sam kriv.

„Kad te stvari ne možeš da kažeš, ne možeš ni da napreduješ“, jedino je što će vukovarska holivudska zvezda reći o posleratnom nasleđu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]