Ovo je samo jedan primer koji ukazuje na princip koji se primenjuje u mnogim gradovima Evrope i sveta. Naime, navodi Žerjav, u svetu se smatra pravednim i društveno poželjnim da se, ukoliko nekom zemljištu ili objektu koji se na njemu nalazi, skoči cena zbog ulaganja javnog sektora, deo te novoformirane vrednosti uzme u korist javnog dobra. Od tog novca finansirali bi se troškovi velikih razvojnih projekata, kao što su infrastrukturni ili transportni, od kojih zavisi urbani razvoj i kvalitet života u gradu.

Važno je napomenuti, kaže on, da ovo ne bi bio još jedan namet za građane, već se nudi kao zamena u slučaju najavljenog ukidanja naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. U slučaju ukidanja pomenute naknade budžet Beograda ostao bi „kraći“ za više od 10 odsto prihoda, a baš taj deo budžeta namenjen je za finansiranje komunalne infrastrukture, poput saobraćajnica, trotoara, kanalizacije i vodovoda.

– Čak i da ne dođe do ukidanja ove naknade, ona ne izračunava dovoljno precizno tržišnu vrednost lokacija na osnovu kojih se naplaćuje. U Beogradu, zona 1 obuhvata Dorćol, centralne delove Vračara, ali i Zemun i veći deo Novog Beograda. U ovim delovima grada razlike u ceni nekretnina su velike, pa tako za gradnju na Dorćolu naknada iznosi oko 10 odsto prodajne cene stanova, a u Zemunu 15 odsto, zbog značajno skupljeg kvadratnog metra stambenog prostora na Dorćolu – kaže Žerjav.

Primenom predloženih instrumenata za zahvatanje dodatne vrednosti nekretnina, smatra on, mogla bi se preciznije odrediti tržišna vrednost nekretnina, a naplata bi bila jednostavnija. Takođe, uvođenjem novog sistema za naplatu neformalna gradnja bi se učinila manje atraktivnom.

– Država je dugo tolerisala neformalnu gradnju, a planiranom legalizacijom ti objekti će vredeti isto kao i formalni , planski građeni. Na primer, cena ilegalno izgrađene kuće u Krnjači će nakon legalizacije sigurno značajno porasti, a ovaj objekat će ući na zvanično tržište nekretnina. Legalizacija se u tom slučaju svakako može smatrati kao aktivnost javnog sektora i smatram da bi normalno i pravedno bilo da se deo te dodatne vrednosti uloži u opremanje tih naselja, u izgradnju puteva, osvetljenja, parkova ili škola, koje im danas nedostaju – smatra Žerjav i zaključuje da način na koji je danas osmišljena legalizacija veoma loš, jer podstiče ljude da i dalje grade neformalne objekte, jer će ih pre ili kasnije legalizovati, ne samo bez većih posledica, već i sa mogućnošću da na tome značajno zarade.

Primeri Njujorka i Buenos Airesa

Način na koji će se formirati instrumenti za zahvatanje dodatnih vrednosti nekretnina mogu biti različiti i ukoliko bismo se odlučili za ovaj sistem moralo bi još da se diskutuje koji bi model bio najprikladniji. U Njujorku, na primer, investitor koji želi da izgradi soliter u urbanoj zoni, mora zauzvrat da u sklopu njega izgradi neki javni prostor , da finansira socijalno stanovanje ili podzemnu železnicu, a u Buenos Airesu su vlasnici svih nekretnina kojima je vrednost porasla usled proširenja metro sistema plaćali za pet odsto veći porez na imovinu u ograničenom vremenskom periodu – kaže Žerjav.