Aleksandar Vučić nije Slobodan Milošević

I nakon toliko godina od totalnog raspada, razaranja, ratova, pljačkanja, masovnih ubijanja, etničkih čišćenja, genocida, klerikalizacije društva, kriminalnih privatizacija, ubijanja radničke klase, sahranjivanja ljudskih, radnih i bilo kakvih drugih prava, rasprodaje apsolutno svega, dakle, uništenje naših života krenulo je da se dešava pre četrdesetak godina, dok mi i dalje nad našim glavama imamo istu kamarilu ili barem njene duhovne naslednike.

Naime, već trinaest godina gledamo trijumf jednog saveza tame: bivši Miloševićevi nacisti, Đinđićevi reformisti, Koštunicini mistici, Tadićevi ortaci, cela duboka i plitka država, sve frakcije službe, ratni profiteri i zločinci, tranzicioni tajkuni i petooktobarski prvoborci – svi su se slili u jedan politički kanalizacijski odvod koji se sasvim slučajno zove Srpska napredna stranka.

Dug put su te vrhuške prešle, počele su od razaranja Vukovara, ubijanja po Srebrenici i zakopavanja u Batajnici, prelazile ga preko uvođenja stranog kapitala, predatorskih komanija i masovnih otpuštanja, da bi danas sve to zamutile u jedan koncentrat i napravile ovaj kancerogeni bućkuriš od države.

Nešto su ovih meseci u dubokoj krizi ili se nama ovde barem čini, samo što borba protiv njih ne sme nikako da bude svedena na borbu protiv jednog čoveka. Ta stara pravila iz devedesetih više ne važe.

Pisao je autor ovog teksta već milijardu puta, ali možda bi trebalo i da ponovi: Aleksandar Vučić nije Slobodan Milošević. NJegova vlast nije nikakav izuzetak, nije nikakva anomalija, nije nikakva čak ni nuspojava, već je apsolutno sasvim logičan sled razgoropađenog kompradorskog perifernog kapitalizma. Ništa više, ništa manje.

Naprednjačka vlast mu dođe otprilike kao mutirana kulminacija svih prethodnih, u potpunosti ogoljena u svom najgusobnijem obliku. Zbog toga su Studenti u blokadi i imali zaista sjajne momente kada su u komunikaciji sa javnošću navodili da oni, ipak, vode borbu protiv višedecenijske katastrofe.

U eri kada se svet približio više nego ikada, ali ne iz humanih razloga, već zbog eksploatacije i potpune pljačke, borba protiv Vučićeve aždaje bi trebalo da bude i borba protiv ovakvog sveta. Sveta u kojem je sasvim prirodno da Rusija razori Ukrajinu. Sveta koji je napravio atmosferu u kojoj je normalno da Izrael sprovodi genocid uživo u Pojasu Gaze. Sveta koji se ovih dana svim silama trudi da održi kontrolu nad svojim polugama moći. Sveta koji počiva nad kostima, mukom i patnjama svih potlačenih i obespravljenih širom planete.

Upravo tu dolazimo do minorne uloge naše vlasti za globalne procese, ali opet veoma važne za održavanje ovih prostora. Mora se ovde ponavljati, pošto to više niko ne čuje, demokratija i ljudska prava su bila i ostala rezervisana za privilegovani (polu)svet, a za ove prostore šta ostane od tih mrvica.

Zato je naprednjačka vlast deo pažljivo podmazanog mehanizma, šraf u konstrukciji neoliberalnog poretka koji je sve ove godine funkcionisao po darvinstičkim pravilima tržišta, upravljao menadžmentom straha, i bio u maničnoj i beskrajnoj potrazi za profitom. Naravno da su sačuvali uz sebe neoradikalski metod vladanja, nema boljeg spoja, a pri tome niko neće ništa za to reći, a i što bi? Možemo slobodno – hajde da budemo mudroprdi do kraja – da kažemo da je SNSrbija poslednja faza metamorfoze ovog četrdesetogdišnjeg carstva zla u nešto sledeće. Verovatno mnogo ogavnije.

Zato borba protiv samog Vučića i njegovih polubitnih satrapa ne sme i ne može da se svede na to, na poraz jednog čoveka, jedne partije ili jednog režima, jer Vučić nije uzrok nego posledica svega do sada nakupljenog. On je takođe i proizvod globalnih pošasti koje jedu sopstvenu decu. Ako se i sutra pojavi neko drugi na njegovom mestu, bez pokušaja pronalska alternative ovakvom sistemu – a studenti to jesu pokušavali, da budemo do kraja iskreni – u kojem je ovakav vladar moguć, Srbija će samo dobiti novo lice za staru glad.

I manimo se floskula o vladavini prava i institucijama koje rade svoj posao, to se ovde neće desiti, niti je ikada bilo planirano. A Vučić je samo znak koliko smo duboko potonuli u mašineriju u kojoj više nema ničega – samo gomiletina robova u pogonu globalnog levijatana, odnosno krupnog kapitala.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.