Bambi

Da je Boris Tadić u stvari bio premijer Srbije. I da je u tom znanju i saznanju, birački narod i glasao na upravo okončanom drugom krugu izbora. Dakle, suprotno oceni onog kolege. Sudeći po rezultatima izbora, narod ne smatra da je Tadić dobro radio posao premijera. Ili, ovo bi bio sofisticiraniji birački pristup: narod ne smatra da je u redu da nekoga izabere za predsednika, a da se taj ponaša kao da je premijer, niti da je u redu da narodni predstavnici nekoga izberu za premijera, a da se stranačke vrhuške i predsednik ponašaju kao da na to mesto nije postavljen niko. Ili narod, možda, ne smatra da bilo kome treba dati priliku da i treći put radi isti javni posao koji je dvaput već radio. Možda je Tadić kažnjen kao personifikacija sveopšte uzurpacije? Nijedna od ove tri verzije ne uklapa se u onu, u medijima preovladjujuću, koja se ubi da dokuči zašto je narod pogrešio? Ili još strašnija opšta potraga: ko je kriv što je narod pogrešio? Ali sistem je izgleda zaista toliko pokvaren da mu sami izbori, ovakvi kakvi su, ne mogu ništa. Treba, kaže mi onaj profesor, menjati sam izborni sistem, pa da birači glasaju u glavu, da glasaju za ime i prezime. Bar pola liste da bude imenovano i obavezujuće. Ili još bolje, kažem ja, cela lista. Uključujući i ime potencijalnog premijera.

UDVORIČKI NEPOPRAVLJIVO: Gore od Borisa Tadića za ovih su poslednjih izbora prošli samo mediji. Biro za društvena istraživanja (BIRODI) i slovačka organizacija MEMO 98 uspešno su izbegli da njihov izveštaj o ponašanju medija prođe poput izbornih rezultata u loncu neke medijske kombinatorike. Pa su sami skrojili komentar plastično dočaravši opšti utisak: ovakvi mediji postoje još samo u Azerbejdžanu i Tadžikistanu. Konačno je razotkriveno i ogoljeno i takozvano novinarstvo izjava (jedno saopštenje, tri izjave i da te bog vidi) kao obični primitivni pi-ar.Ovi posmatrači su gledali medije prema njihovim spoljašnjim rezultatima, tekstovima naime, da su ih malo pogledali iznutra, sa svim pritiscima i uticajima koji takve tekstove i tehnologiju izjava u stvari proizvode -pobegli bi u Azerbejdžan i Tadžikistan. Nekako u isto vreme dobila sam Kodeks novinara ispod kojeg se potpisuju oba novinarska udruženja u Srbiji i Fondacija Adenauer. Ono što čovek mora da se zapita kad pročita poneku odredbu jeste: gde žive pisci ovog spiska želja i da li su svesni da se sistem koji je toliko pokvaren da se ne može popravljati odavno proširio i na medije. Kao sistem opšte uzurpacije, naime. Da ne pominjemo sitnicu da sve te pi-ar medije, a na svoju štetu, plaćaju poreski obveznici, da će i u oba udruženja novinara sigurno znati ko u stvari stoji iza kog medija, iako se kao vlasnik vodi neko drugi, sasvim bezezlen, da se neće zapitati kako uopše posluju televizije sa nacionalnom frekvencijom čija je gledanost obrnuto srazmerna njihovim višegodišnjim gubicima? Šta je, međutim, zanimljivo: sav taj silni pi-ar nije dao rezultata, birači su ga, po sistemu opšte uzurpacije, platili ali ga nisu sledili.