Bez pljuvanja opozicije, molim

Na našim prostorima, koji nisu samo fizički i geografski, već su, a možda pre svega mentalni, ova pojava o kojoj će biti reči izdvaja se u poslednje vreme.

Tu je Srbija verovatno lider, mada se ne bih začudio da to liderstvo bude hitno osporeno.

Sledeći citat Ive Andrića koji bi mogao biti unapred izabran za zaključak ovog teksta, namerno je izmešten u uvodni deo: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“

Ovih dana kako se predizborna atmosfera zagreva, nekoliko konstanti  bodu oči i govore u prilog Andrićevom viđenju.

Naime, veliki broj javnih ličnosti na svojim gostovanjima, a reč je o nezavisnim ili opoziciono nastrojenim televizijama, ne propušta priliku da se bez obzira što se i sami nalaze na opozicionoj strani ovog zla koje uništava Srbiju, dakle, ne propušta priliku da zapljune po opoziciji, da neki savet i već slično.

Ako hoćeš nekog pristojno posavetovati, zoveš ga telefonom ili ugovoriš sastanak, javni delatniče.

Od toga da  već par meseci postoji primedba da ne postoji jedinstvo i da kandidat za predsednika nije obznanjen, da se kasni, do toga kada se to desilo, da je prerano, da je trebalo još sačekati, da je bilo boljih kandidata po merenju rejtinga i tako dalje i tako bliže.

Sramota me je bilo na jutarnjem programu televizije N1 od insistiranja da se profesor Miodrag Zec izjašnjava po tom pitanju, jer navodno ima veći rejting od verovatno izabranog i od opozicije (jednog značajnog dela) kandidata, iako je profesor vrlo jasno i svima poznato izjavio da ne želi biti kandidat.

Ali to ispitivanje javnog mnjenja, njegovo visočanstvo rejting, mora valjda biti zadovoljeno pa se toj zveri moderne politike imaju pružiti žrtve, baciti  ljude, moral i odgovornost u čeljusti zveri koja se valjda mora nahraniti.

Ima tu jedna stvar koja je još bolnija.

Da li je neko video ta istraživanja, držao ih u ruci ili ih mu je neko prepričao, poslao porukom i možemo li znati  išta od ovog navedenog.

A osim toga, ta su istraživanja interna stvar onih koji su ih naručili, pa se ovo mlaćenje o rejtinzima može smatrati i nepristojnim virenjem kroz ključaonicu.

Moj je utisak da su, s obzirom na srpsko političko iskustvo koje je tragično, gde je srpski glasač izneveren toliko puta, mnogi javni delatnici i posebno medijski radnici (mislim na one koji to jesu) pomalo zaboravili na sopstvenu odgovornost i da olako svaku priliku koriste da opoziciji, i kad ima i kad nema potrebe, lupe ćušku.

Ima tu neke griže savesti, ili čega već, što treba sakriti tom bezveznom arogancijom i agresijom.

Kao da ne propustiš priliku da ćušneš na ulici nekog ko je već prebijen.

A da je opozicija ne samo prebijena nego u stvari ozbiljno ugrožena može se videti bez nekog truda.

Pa, dragi moji, to su ljudi koji pokušavaju da u ime svih, u politički neravnopravnim uslovima, promene ovo zlo koje nam svima radi o glavi.

Nemogućnost da se pojave bilo gde po Srbiji a da plaćenici ne pokušaju da to obesmisle, nemogućnost da iznajme salu za tribinu, zatvaranje lokala u kojima su ljudi, ponavljam ljudi (sa svojim političkim mišljenjem) popili kafu ili pojeli sendvič koji su sami platili, do razapinjanja po naslovnicama režimskih antinovina čini svakodnevicu ovih ljudi.

Pa da i mi takvoj njihovoj svakodnevici doprinesemo u ime kvazi nezavisnog novinarstva, intelektualnih statusa ili već čega drugog.

Da se iskažemo u gajenju besmisla, kritike po svaku cenu.

Ništa ne košta i nema opasnosti.

E, pa ovo je apel neimenovanom javnom delatniku:  svaki put, delatniče, kad  kreneš u sličnu akciju prvo izuješ svoje i obuješ cipele ljudi kojima ćeš tek onako lupati ćuške.

Pa iz te pozicije dalje. Bar do izbora. Vezan se ne tuče, kaže Ivan Lalić.

Ali pošto Pekićev Živorad, koji kad nije sto posto po njegovom kao i da ništa nije, kao da je sve propalo, živi u svima nama, dolazimo do veze između nerešivog matematičkog problema poznatog kao Kvadratura kruga i ćudi nas, građana Srbije.

Ali, za nas rešenje postoji, a to je da konačno o stvarima počnemo razmišljati konstruktivno i sa verom.

Izbori su prilika.

Autor je vajar iz Beograda