Brisanje istorije

To je sastavni deo svih ozbiljnih internet prezentacija sličnih institucija u svetu i predstavlja veliki i pouzdan izvor informacija za svako ozbiljnije istraživanje. Iako je uobičajeno da te informacije budu pomalo ulepšane, kritički potkovanom istraživaču ovakva arhiva može biti vrlo korisna.

Pre više od godinu dana sam i sam posegnuo za segmentom koji nosi naziv AKTIVNOSTI PREMJERA, pokušavajući da rešim dilemu vezanu za jedan događaj skraja 2002. godine. Nakon nekoliko minuta došao sam do prve stranice, do datuma kada arhiva počinje, i otkrio da po oceni Vlade Srbije istorija počinje 2. februara 2004. godine kada je dr Vojislav K. voljom naroda, i još ponekih, ušao u kabinet predsednika Vlade. Sve ono što se dešavalo pre toga izbrisano je. To saznanje me nije preterano iznenadilo jer je logična posledica destruktivnog delovanja gorepomenutog. Sačekao sam da se formira nova, postojeća vlada u kojoj „moje“ demokrate imaju dominantnu većinu i tada sam diskretno upozorio na evidentni nedostatak te arhive. Dobio sam nevoljan odgovor da je to greška i da će u najkraćem roku biti ispravljena. Od tada je prošlo godinu i nešto dana i sve je ostalo po starom. Jedan značajan deo srpske istorije je izbrisan na način kojim bi se Staljin i Berija ponosili.

Godinama politikanti pokušavaju da izmene savremenu istoriju Srbije. Nekoliko je mogućih razloga za to. Prvi je da su vladini pregaoci, prezauzeti ostvarivanjem mnogih spoljnopolitičkih pobeda i uspeha na domaćem planu, zaboravili na činjenice koje su obeležile trogodišnji rad Vlade Zorana Đinđića, koju je tragičnim povodom poslednjih godinu dana vodila moja malenkost. Drugi mogući razlog je mnogo ozbiljniji, ima programski karakter i izraženi lični pečat. Biće da oni koji danas upravljaju zemljom misle da je ono što je urađeno pre njih i njihovog kohabitacionog i koalicionog partnera nedostojno da se nađe na istom mestu sa njihovim imenima i uspesima. Konačno, moguće da je to tajni deo Sporazuma o pomirenju Tadić – Dačić.

Šta im najviše smeta od onoga što su obeležile prve tri izbrisane godine srpske demokratske vlasti? Da li su to aktivnosti koje su brzopotezno, uspešno vratile Srbiju u svet, u sve međunarodne institucije iz kojih je prognana u vreme Miloševića? Možda im smeta što je u nekoliko prvih nedelja tadašnja vlada strateškim merama trajno prekinula šverc naftnih derivata i cigareta? Verovatno im smeta što je na jednoj od prvih sednica, davne 2001. godine Vlada stavila van snage propise koji su garantovali privilegije premijera nakon odlaska sa funkcije i donela više uredbi koje su obezbeđivale domaćinsko raspolaganje narodnim parama. Da li su reforme u javnom sektoru nešto čega se današnji ministri stide ili čak plaše?

Da li misle da je nedostojna bila akcija „Srbija na dobrom putu“ u kojoj je tadašnji premijer prvi, nažalost i poslednji put u istoriji Srbije otišao na noge građanima da ih pita šta misle o radu njegove vlade? Možda im smetaju uspešne i nekompromitovane privatizacije fabrika duvanske industrije, privatizacija naftne kompanije putem tendera ili vraćanje u srpske ruke 30 odsto vlasništva Telekoma koji je tada, kao i NIS koji je radio bez gubitaka, u budžet uplaćivao polovinu svog profita. Možda je problem u tome što je tada Sartid podignut iz groba i postavljen na zdrave noge. Moguće da je problem u tome što je u vreme koje je izbrisano postavljen organizacioni, zakonski i tehnološki temelj za ispunjavanje uslova za belu šengensku listu, stvorena i usvojena Strategija za borbu protiv siromaštva. Ne mogu da verujem da je akcija Sablja, u kojoj je praktično na nulu sveden kriminal u Srbiji, u kojoj je razrešeno nekoliko hiljada krivičnih dela, preko trideset ubistava, uključujući i atentant na premijera, nešto čega se stide današnji članovi Vlade, naročito oni iz Demokratske stranke.

Voleo bih da grešim i da je nešto treće razlog ovog sramnog „propusta“. Ako je nekim slučajem tako, onda nadležni u Vladi treba to da isprave odmah, a najkasnije do 1. avgusta ove godine. Ako ne znaju zašto baš do tog dana, do prvog dana sledećeg meseca, onda to znači da ovo rade namerno.

Retkim zlonamernim i mnogobrojnim dobronamernim čitaocima ovih redova možda će se učiniti da je ovaj tekst previše ličan i preterano emotivan. Verovatno su u pravu.