Ova tema potiče na razmišljanje, kako se nekada radilo i kako se sada radi. Čovek je, valjda, od kada proizvodi kukuruz i stoku, napravio odgovarajuće skladište, a to je koš (čardak, kotobanja). Od geografije i naroda u Srbiji zavisi kako se zove, ali namena je ista.
Ta prostorija mora da omogući promaju i sušenje kukuruza u klipu. Iz tih razloga, stranice ove zgrade su od pruća ili uskih dasaka pa vazduh struji kroz klipove kukuruza na sve strane i suši ga.
Seljaci, pismeni ili nepismeni, oduvek su klip kukuruza u kotobanju (koš) unosili zdrav, zreo i čist, bez zaostataka komušaljke i svilice. Budući klipovi i pabirci odvajani su i korišćeni u peći za loženje i grejanje. Danas su u Srbiji svi građani, izbačena je iz upotrebe reč – stanovništvo. Šta bi rekao Jovan Cvijić da je živ? Građani koriste mašine za branje kukuruza u klipu, ali kada je reč o ubacivanju u čardak, kod mnogih već nekoliko godina nema čeljadi u kući, a ni naroda u komšiluku da bi pravili i odabir. Iz prikolice kukuruz ide u elevator i u kotobanju. Zaborave da su čuli za buđav kukuruz, pa ga mašinski krune i, opet, zaborave na odvajanje buđavih klipova.
Postalo je jednostavnije da kombajn obere u zrnu. U gomilu ide i ako je buđav i svakakav – sitan, sirov, vlažan. E, sad u zrnu ne može da se stavlja u koš (čardak), jer će ispadati kroz pleteno pruće ili letvice. U domaćinstvima sipaju u zidane prostorije, a tu nema promaje i sušenja i buđ se širi. U silosima ne znam kako je kukuruzu u zrnu i da li je osušen. Trebalo bi da je u redu.
Pošto se kukuruz u zrnu melje, usitnjava bez biranja i stoka ne može da bira. Uz razne dodatke ponegde jede i plesni i toksine.
Desetinama metara dugi koševi, državnih imanja i seljaka sada su, izgleda, samo spomenici prošlosti. Kada seljaci postanu ruralci, možda će biti bolje.
Milovan Trišić, BeogradPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
