Strpljenje je možda vrlina, ali to nije uvek pravilo kada je reč o spoljnoj politici Sjedinjenih Država. Razmotrimo „dugi rat“, smeli koncept usvojen pre nekoliko godina da bi se opisala borba protiv terorizma koja se nastavlja, spor napredak za koji postoji realna mogućnost da će biti ostvaren, i ogroman finansijski teret koji će taj proces nametnuti u godinama koje dolaze. Takođe, to je predstavljalo priznanje u duhu realpolitike da se na putu mogu očekivati prepreke („iscrpljujući posao“, kako je rekao tadašnji ministar odbrane Donald Ramsfeld).
Iznad svega, taj termin predstavljao je napor da se predoči Amerikancima, naviknutim na vođenje rata brzinom i odlučnošću (na čemu se insistiralo od Vijetnama), da su za pobedu u ratu za opstanak potrebni dugotrajno žrtvovanje i predanost. Zagovornici takvog koncepta takođe smatraju da rat ne treba da bude ograničen na oružje, već je potrebno neprekidno ulagati napor, uključujući, kako oni kažu, „celu upravu“, sa civilnim agencijama okupljenim oko vojnih – ili paravojnih – ciljeva.
Imajući u vidu tako zastrašujući zadatak, zagovornici te ideje su postigli održiv politički konsenzus da bi utemeljili svoj stav. Između ostalog, naglašavali su da su Sjedinjene Države bile napadnute. Danas, taj konsenzus se urušava budući da se američki političari „rvu“ sa federalnim budžetom, što se samo po sebi pretvara u dugi rat – onaj koji će imati sopstvene žrtve. Borbene linije u ovoj bici nagoveštavaju da postoji nedovoljna saglasnost između političkih elita za bilo kakvo trošenje, a kamoli za dugi rat koji zahteva veliku posvećenost.
Kao rezultat, osnovne pretpostavke se preispituju na svakom koraku. Nesumnjivo, stiče se utisak da postojeći „budžetski rat“ ponovo otvara stare podele oko gledišta koje Amerika ima o sebi samoj i o svetu. Ishod je krajnje neizvestan, a čini se da se čak i izolacionizam, večita američka bolest, vraća na scenu. Izolacionizam je uobičajeni refren u spoljnoj politici SAD, među onim elementima desnice koji smatraju da su SAD suviše dobre za svet, kao i među onim levičarima koji vide Ameriku kao destruktivnu globalnu silu. Ali, ovog puta, kao što se, možda, nikada pre nije dogodilo, dvostranački izolacionistički impulsi podstaknuti su budžetom. Fiskalna kriza u Sjedinjenim Državama je duboka, i nije reč samo o brojkama. Kao što danas nagoveštavaju emocije koje ispoljavaju u Vašingtonu, odbojnost prema povećanju poreza seže dublje nego bojazan o mogućim posledicama takve mere na postojeći učinak privrede i povećanje stope zaposlenosti. To delimično predstavlja fundamentalno – neki bi rekli fundamentalističko – gledište da su porezi za vladu ono što je boca viskija za alkoholičara.
Takva poruka predstavlja lošu vest za američku diplomatiju. Vezu između nevoljnosti političara da finansiraju domaće programe i posvećenost „dugom ratu“ koja se dovodi u pitanje možda ne primećuju krugovi koji vode spoljnu politiku SAD, ali je ostatak države toga svestan. Istraživanja javnog mnjenja nagoveštavaju da Amerikanci žele da zadrže mnoge od „diskrecionih“ domaćih programa – namenjenih školama, bolnicama, saobraćajnoj infrastrukturi, parkovima za rekreaciju – o čijem smanjenju se vode pregovori.
U mestima kao što je seoski okrug El Paso, na istočnim ravnicama Kolorada, daleko od epicentra debate o federalnom budžetu, smanjenje troškova predstavlja uobičajenu pojavu. U školama se povećava broj učenika u odeljenjima jer se otpuštaju nastavnici, odlaže se sprovođenje projekata u vezi sa održavanjem škola i smanjuje se broj školskih autobusa. Takvi rezovi imaju stvaran i direktan uticaj na stanovnike okruga El Paso. Može li se od njih, kao i od drugih Amerikanaca kojima se uskraćuju najznačajnije usluge, zbilja očekivati da se uzdignu iznad svega toga i podrže planove o izgradnji škola u Avganistanu?
Ne samo da se na državne škole u Americi gleda kao na drugorazredne, već takvo mišljenje vlada i o infrastrukturi, koja je nekada bila izvor nacionalnog ponosa. Koliko putnika danas može da ne primeti razliku između novih, efikasnih aerodroma u Aziji i vremešnih „zagušenih“ zgrada u nekim značajnim gradovima u SAD?
Budžetski rat ne vodi uspostavljanju bilo kakvog konsenzusa o unapređenju američke infrastrukture, već podstiče gledište da su Avganistan i Pakistan daleko od ključnih nacionalnih interesa SAD. Zašto su, pitaju se ljudi, škole i putevi u Avganistanu i Iraku značajniji od onih u Koloradu ili Kaliforniji? U jednom trenutku 2008, američka vojska je platila troškove transporta tigra u zoološki vrt u Bagdadu. Ishod debate imaće duboke posledice na ponašanje Amerike na svetskoj sceni. Ali, takođe će uticati na način na koji svet reaguje na „izvozni proizvod“ SAD koji beleži munjevit razvoj: neželjene savete. Države prihvataju tuđi savet iz mnogo razloga. Ponekad poštuju mudrost i poimanje savetodavca (što je prilično retko u diplomatiji), ili, možda, strahuju od posledica koje bi izazvalo neprihvatanje saveta (ponuda koju neko ne može da odbije, da se tako izrazim). Najzad, kao što je slučaj u mnogom diplomatskim transakcijama SAD, prihvatanje saveta može da otvori put ka boljem odnosu i dobijanju dodatne pomoći.
Ukratko, diplomatija – a naročito američka diplomatija – često podrazumeva novac. Ali, šta se događa ukoliko nema novca koji bi se ponudio? Šta ako Amerikanci, umorni od budžetskih rezova u svom susedstvu, odbiju da pruže podršku fondovima, čak i onima za „dugi rat“?
Autor je bio pomoćnik državnog sekretara SAD, ambasador Amerike u više zemalja i specijalni izaslanik SAD za Kosovo
Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
