Autorski tekst Dore Bakojani: Kao neko ko je bio u Beogradu tokom bombardovanja, osećam da mi je naneta nepravda

Ipak, u poslednjih nekoliko godina, izgledi za evropske integracije Srbije se smanjuju. Evropski savet je u decembru usvojio zaključak o najskorijim odlukama u politici proširenja, koji nisu uključivali Srbiju; Evropski parlament glasao je u februaru da državi treba suspendovati finansijska sredstva EU zbog navoda o izbornoj krađi; a Evropska komisija izrazila je snažno razočaranje zbog zastoja u razgovoru o normalizaciji sa Prištinom.

Istovremeno, za sve nas koji sanjamo prosperitetnu evropsku Srbiju, sve tešnji odnosi sa Rusijom u Kinom, poslednji slučajevi iliberalizma, kao i anti-EU retorike koji se ponavljaju u političkom diskursu, izazivaju veliku zabrinutost.

Kada me je Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) imenovala za izvestiteljku za zahtev Komiteta ministara za mišljenje o prijavi Kosova za članstvo, svi su bili svesni mojih posebnih veza sa Srbijom i srpskim narodom.

To je bilo ne samo zbog toga što predstavljam državu članicu koja ne priznaje nezavisnost Kosova*, već i zbog mog rada na evropskim integracijama Srbije. Prvi put sam posetila Beograd 1993. zajedno sa svojim ocem, Konstantinom Micotakisom, tadašnjim premijerom Grčke. U narednih 30 godina, imala sam priliku da podržim Srbiju u svakoj ulozi koju sam preuzela, uključujući funkciju ministarke spoljnih poslova Grčke od 2006. do 2009, i predsedavajuće OEBS-om 2009.

Savet Evrope je međunarodna organizacija – nije deo Evropske unije – posvećena isključivo promovisanju demokratije, vladavine prava i ljudskih prava u Evropi.

Prema tome, za razliku od drugih međunarodnih organizacija, proces pristupanja kroz istoriju je bio jednostavan (46 od 49 evropskih država su već članice), zato što je članstvo neophodno pre nego što građani dobiju pristup demokratskim „alatkama“ Saveta Evrope.

Moj savetodavni, neobavezujući izveštaj, bio je isključivo posvećen ljudskim pravima, kao i potrebi da se dva miliona Evropljana dovedu pod demokratski kišobran Saveta Evrope. Ovo poslednje je posebno važno za srpsku zajednicu u regionu, kojima je decenijama bila uskraćena pravo da tuži vlasti u Prištini za kršenje ljudskih prava pred međunarodno priznatim Sudom.

Kako bih zauzela pozitivno mišljenje, bili su mi potrebni 300 dana, misije u Prištini, Severnoj Mitrovici i Briselu, tim specijalizovanih pravnika, desetine sastanaka sa vladama, ambasadorima, srpskim gradonačelnicima, predstavnicima Srpske Pravoslavne Crkve, nevladinim i međunarodnim organizacijama.

Takođe je bilo potrebno da vlasti u Prištini, nakon 25 godina, vrate imovinu najvažnijem srpskom manastiru u regionu, da povuku zakon za ekspresnu eksproprijaciju srpske imovine, kao i da potpišu dugački spisak sporazuma vezanih za ljudska prava koja, pre svega, stavljanju srpsku manjinu pod međunarodnu zaštitu.

Nijedan kandidat za članstvo nikada nije morao da sprovede toliko reformi pre nego što je organizacija počela da raspravlja o njenom pristupanju. Ovo je verovatno razlog zašto je 83 odsto Parlamentarne skupštine glasalo u korist izveštaja.

S druge strane, jasno je pomenuto da PSSE neće zauzeti stav o tome da li je Kosovo država. Tokom svog govora u plenumu, naglasila sam kako „ne bih preuzela funkciju izvestiteljke da me je Komitet ministara obavezao da izrazim svoj stav o tome da li je Kosovo država, i usaglasila bih se sa stavom svoje države“, negirajući bilo kakvo razmatranje o pristupanju Kosova organizaciji.

Međutim, ovo nije bilo traženo. Priznanje ili nepriznanje nezavisnosti ostaje pravo država.

Uprkos svemu spomenutom, rukovodstvo Srbije me je lično napalo. Opisana sam kao besramna izdajnica koja potkopava bilateralne odnose naših država. Ništa nije dalje od realnosti. Javno priznanje mojim naporima od oca Save, igumana manastira Visoki Dečani, skromno je svedočanstvo o ovome. Dodatno, treba spomenuti da državno rukovodstvo Srbije nije uvek bilo do te mere okrenuto sebi.

Godine 2018, na Evropskom forumu u Albahu u Austriji, predsednik Vučić je javno priznao da pregovara o „korekciji granica“ između Srbije i Kosova, sa bivšim predsednikom Kosova* Hašimom Tačijem.

Uprkos činjenici da pregovori o granicama podrazumevaju postojanje dve države (ako to nije tako, sa kime pregovarate?), čemu se protivim, smatrala sam da je ovo potez hrabrosti od strane predsednika Vučića, a ne potez izdaje. Pragmatizam je redak a istovremeno ključno važan resurs u politici, i svi lideri koji su ikad postigli uspeh u promovisanju nacionalnog interesa svoje zemlje su oni koji se nisu ustručavali da se suprotstave instinktima nacionalne mašte.

U potrazi za prosperitetnom budućnošću Srbije, ne postoji održiva alternativa Evropskoj uniji i prihvatanju institucija liberalne demokratije. Prema trenutnim projekcijama, Srbija će do 2050. da izgubi skoro četvrtinu svog stanovništva, jer mladi i stručni ljudi emigriraju u potrazi za poslom. Ukoliko moji prijatelji iz Srbije žele da preokrenu tu tragediju, jedini put je liberalna politika otporna na budućnost. Verujem da će taj put izabrati!

PS: Kao neko ko je bio u Beogradu tokom bombardovanja, osećam se da mi je naneta nepravda i razočarana sam zbog ličnih napada od strane ekstremnih glasova.

*Autorski tekst za Radar.