Čemu pravna načela? 1Zoran R. Tomić Foto: Privatna arhiva

Načela su na početku pravnih tekstova. Pravno načelo je pravna norma, pravilo: opšte, osnovno, vrhunsko po snazi, sveprožimajuće u pogledu pravnog propisa posvećenog određenoj oblasti. Ima međunarodnih i nacionalnih načela, opštijih i posebnijih, viših i nižih, sadržinskih i procesnih. Procesni principi se tiče načina i okvira postupanja nadležnih subjekata, položaja stranaka, njihovih prava i obaveza, odnosa prema sudu ili javnopravnom organu, stadijuma postupka, njegove vremenske dimenzije.

Kod preciziranja opštih pravila, načela treba da obezbede stabilnost i ujednačenost u primeni zakona na pojedinačne situacije. Ona odražavaju i učvršćuju konzistentnost jedne pravne tvorevine, njen sklad, zaokruženost i uporišne tačke. U načelima su sadržane rukovodne ideje odgovarajuće pravne materije: načela su nadređena svim sledstvenim pravnim normama iste celine.

A kada neko pitanje nije do kraja regulisano u nekoj oblasti, odnosno u određenom postupku, ili kada je posredi pravni standard – načela su jedan od putokaza tumačenja prava u konkretnim slučajevima.

No, da li su u današnjem pravnom miljeu načela uopšte potrebna u prisustvu podrobne konkretne pravne regulative? Da li su postojeća bar delom zastarela, prevaziđena – ili možda nedovoljno sudski obezbeđena u tekućoj digitalnoj eri narastajuće beskrupuloznosti i neprincipijelnosti?

Najvažnija i najopštija načela demokratske pravne države su vladavina prava, posebno proklamovanost i pravna zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda, jednakopravnost građana (zabrana diskriminacije), razdeoba državnopravnih funkcija (podela vlasti) i jedinstvenost pravnog poretka.

Da li su ona u mnogim društvenim zajednicama danas uglavnom „papirnata“, da li vrede samo ako ne ugrožavaju aktuelnu vlast? Ima u Srbiji sijaset ilustracija potvrdnog odgovora.

Nesumnjivo, moraju da budu respektovana i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i odluke međunarodnih sudova, kao i odredbe ratifikovanih međunarodnih ugovora.

Dok, sva je prilika, blêde i drevne izreke: audiatur et altera pars (procesna „obaveza da se sasluša i protivna, druga strana“), nemo audiatur propriam turpitudinem alegans („niko ne može izvlačiti korist iz sopstvene nesavesnosti“) i druge; a i pretpostavka nevinosti u kaznenom pravu umnogome je poljuljana.

Nadalje, pravo na pravično suđenje (član 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda/EKLJP, pretočeno u član 32 Ustava Srbije) i pravo na delotvorni pravni lek (član 13 EKLJP i član 36 Ustava) u aktuelnom srpskom zakonodavstvu nisu u potpunosti sprovedeni.

Tako, načelo o pravu na pravično suđenje naređuje da se činjenice od kojih zavisi presuđenje utvrđuju od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog suda na usmenoj javnoj raspravi – dužnost suda da „javno raspravi“ predmet odlučivanja.

Međutim, primerice, ovdašnji Zakon o upravnim sporovima sadrži odredbu da se, „ako stranke na tô izričito pristanu“, činjenično stanje utvrđuje na zatvorenoj sudskoj sednici, bez prisustva stranka tj. bez održavanja usmene javne rasprave (član 33 stav 2 in fine).

I inače, načelo istine je poslednjih decenija osetno relativizovano sporazumima o krivici, medijacijom, poravnanjem, „udovoljavanjem tužbenom zahtevu od strane tuženog“ i sličnim alternativama klasičnom sudskom presuđivanju.

Stiče se utisak da u savremenom pravnom životu postaje vremenom sve više dominantna procena vlastodržaca, slobodna/diskreciona ocena nadležnog (sudskog ili upravnog) organa, efektivnost (dostizanje zadatog cilja čak i bez obzira na sredstva!), preterana ekonomičnost na štetu pravne regularnosti, neretko i normama kamuflirano nasilje.

Tako pravna izvesnost i sigurnost, zakonitost i istina, pa i zaštita prava stranaka bivaju stavljeni u drugi plan zarad vanpravnih, najčešće politikantskih i lukrativnih momenata.

Ustavna načela ekonomskog uređenja Srbije su tržišna privreda, slobodno i otvoreno tržište, sloboda preduzetništva, samostalnost privrednih subjekata, nefavorizovanje bilo kog oblika svojine, pri čemu je Srbija određena kao „jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga“ (član 82).

Tû je pak delikatan stepen normativne regulacije, državnog intervenisanja: na skali od preregulisanosti („detaljizma“) do podregulacije, klatno se često drastično pomera. Pronaći nivo odmerenog uticaja države, osobito na poslovne odnose – stvar je umešne zakonodavne politike, stepena razvijenosti privrede, ukupnih odnosa u društvu, pa i na širem prostoru.

Sloboda ugovaranja, povezana s geslom savesnosti i poštenja, omeđena je javnim poretkom čija sadržina nije precizno određena; ne svodi se samo na prinudne propise.

S druge strane, procesno uzev, u svakodnevnim društvenim relacijama krunska su evropska načela valjane (fair) javne uprave: pravo stranke na obaveštavanje o sopstvenoj pravnoj situaciji skopčano s njenim pravom na procesno izjašnjavanje o bitnim činjenicama i dokazima, načelo zaštite legitimnih očekivanja (predvidivosti), srazmernosti, ocene dokaza, princip „jedinstvenog upravnog mesta“ pružanja usluga, zabrana zloupotrebe prava, načelo upotrebe jezika i pisma, pravo na različitost, pravo na pravni lek, načelo pravnosnažnosti…

A dispozitivnost – pretežni uticaj volje učesnika pravnih odnosa, i oficijelnost – postupanje javnog organa po službenoj dužnosti, umnogome su isprepleteni. Više u javnom nego u privatnom pravu. Rečju, od normativnih načela do završnih fakata na njima dosledno zasnovanih – put je „kaskadno“ dug i neizvestan.

„Život bez principa je brod bez kormila.“ (Mahatma Gandi)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.