Čemu samouništenje?

Razumem da je zdravlje populacije ugroženo usled novog virusa. Razumem i opasnost po funkcionisanje zdravstvenog sistema zbog potencijalnog preopterećenja.

Konačno, razumem i potrebu da se uvedu odgovarajuće vanredne mere.

Razumno je bilo zatvoriti privremeno obrazovne ustanove, zabraniti javna okupljanja, kao i privatna okupljanja većeg broja ljudi.

Opravdanom mi se čini čak i nepopularna mera zabrane kretanja starijim ljudima (valjda je to za njihovo dobro). Nemam (hm..) čak ništa ni protiv policijskog časa.

Sa druge strane, ne vidim opravdanost mera koje nepotrebno nanose ogromnu štetu ekonomiji i koje direktno ugrožavaju egzistenciju velikog broja građana.

U Nišu je gradska vlast pre par dana odlučila da zatvori frizerske i kozmetičarske salone, teretane, kladionice. Najnovija odluka lokalne samouprave je zatvaranje svih ugostiteljskih objekata, dok traje vanredno stanje (što može trajati i mesecima).

Kada se zatvori neka ustanova iz javnog sektora, zaposleni ne moraju da brinu o svojoj egzistenciji, jer će (nadam se) primati redovno svoje plate. Ali šta će da rade ljudi iz trenutno zabranjenih delatnosti privatnog sektora, kojih zaista ima mnogo?

Ukoliko je vlast odlučila da im na neodređeno vreme uskrati izvor egzistencije, onda je morala da bude odgovorna i da za te ljude predvidi mere za njihovo preživljavanje.

Zaposleni koji rade u frizerskim i kozmetičkim salonima, kladionicama, ugostiteljskim objektima, uglavnom rade za minimalce i bakšiš. I od toga izdržavaju svoju decu.

Nisu to bogataši koji mogu da žive od ušteđevine. Gospođa kod koje idem na šišanje je samohrana majka dvoje dece. I ko zna koliko ima ljudi sličnih njoj.

Za njih postoji šansa da se zaštite od virusa, ali protiv drakonskih mera koje im takođe ugrožavaju život nemaju nikakvih šansi. Od kojih para ti ljudi da kupe lekove, maske i osnovne životne namirnice? Vlast mora da se ponaša odgovorno i da za građane kojima je zabranjeno da rade predvidi novčanu, ili neku drugu pomoć.

Ili, da im dozvoli da rade. Ovakvo rešenje je nehumano, diskriminatorno i neprihvatljivo.

Na kraju, donosioci odluka se moraju zapitati koje će sve posledice ovakve mere ostaviti na ekonomiju i koliko će biti potrebno da se privredno oporavimo nakon što ovo prođe.

Bojim se da je lek koji primenjujemo gori od bolesti.

I građani koji rade u javnom sektoru nemaju osnova za miran san. Odakle će primiti svoje plate ako privatni sektor ne plaća porez usled neaktivnosti?

Nije naša ekonomija toliko jaka i stabilna, pa da može da podnese takvu „terapiju“. Zato apelujem na nadležne da pod hitno osmisle odgovarajuće „pametne“ mere zaštite stanovništva od virusa, umesto mera samouništenja.

Autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu