Čitate li Ralfa Darendorfa?

Zajednički imenitelj u oba slučaja je pokušaj gušenja slobode javne reči. A razlika je u tome što je ono dvoje, po svoj prilici, ubila država. Ili, preciznije rečeno, zasad još uvek nepoznati nalogodavac koji ih je likvidirao koristeći državni aparat. S druge strane, priča o napadačima na Pančića je, po svemu sudeći, ne samo drugačija nego i znatno složenija. Ona, naime, neodoljivo navodi na zaključak da je u pitanju sukob „dve Srbije“.

Ako je zaista tako, a izgleda da jeste, onda one tipove s kapuljačama i metalnim šipkama zasigurno ne doživljavaju svi kao obične kriminalce. Naprotiv. Ima u onoj „prvoj Srbiji“ podosta onih koji u njima vide patriote i junake, čija je sveta dužnost bila da – u času kada nam „svetski moćnici otimaju Kosovo“ – nešto preduzmu protiv osvedočenog „izdajnika“ i „stranog plaćenika“ kakav je Teofil Pančić.

Ko je, međutim, poslao ili inspirisao te tipove da nasrnu na poznatog novinara? I ko je uspeo da ih ubedi da je to što su učinili nešto što je poželjno i dobro?

Odgovore na ova pitanja ne bi trebalo tražiti od policije. Dovoljno je samo da čovek pažljivo čita domaću štampu, gleda televizijske emisije i sluša radio. Tako i sam lako može da otkrije ko bi mogao da bude nalogodavac ili inspirator nasilja nad kolumnistom „Vremena“.

Ako pojedini političari i neke druge javne ličnosti sistematski, uz pomoć mas-medija, godinama uveravaju naciju da su „Vreme“, B92 i još poneko nezavisno glasilo „legla“ sve samih „izdajnika“ i „stranih plaćenika“ koji, eto, sada „prodaše“ i Kosovo, onda se dogodi to što se dogodilo. Onda Brankica Stanković, Dejan Anastasijević i Teofil Pančić – da ovom prilikom navedemo samo njihova imena – prosto mame „patriote“ da im javno prete smrću, bacaju bombe na njihove kuće i tuku ih metalnim šipkama.

Vrhunac cinizma je to što oni isti koji – direktno ili indirektno – prizivaju nasilje nad „izdajnicima“ uvek najoštrije osuđuju napade na novinare. Zalažu se, kažu, za slobodu javne reči.

I što je najporaznije, svi dosadašnji izbori i sva istraživanja javnog mnenja pokazuju da većina građana ove zemlje njima veruje. Veruje im kada satanizuju i proglašavaju izdajnicima one koji drugačije misle i govore nego oni, a i kada se kunu u demokratiju i slobodu štampe.

Oni koji se tome čude, ili su razočarani, jer su se nadali da će se u Srbiji posle 5. oktobra 2000. sve iz temelja i brzo promeniti nisu, očigledno, čitali onog mudrog sociologa, filozofa i političara Ralfa Darendorfa. A on je, svojevremeno, lepo upozoravao one nestrpljive u bivšim socijalističkim zemljama da se neke istorijske etape ne mogu savladati nikakvim „prečicama“.

Po Darendorfu, vreme potrebno da se izvede revolucionarni prevrat meri se danima, uspostavljanje nove vlasti mesecima, donošenje novih zakona godinama, a usvajanje novog sistema vrednosti – decenijama. Prema tome, dugo ćemo još čekati da svane 6. oktobar.

Autor je novinar iz Novog Sada