Čovečnost, pre svega 1Foto: Privatna arhiva

Film Jasmile Žbanić, za koji je rediteljka napisala scenario prema knjizi Hasana Hasanovića ‘Pod zastavom UN-a’, bavi se padom zaštićene zone u Srebrenici 11. jula 1995, što je za posledicu imalo krvavu sedmicu u kojoj su, po dosad poznatoj statistici, organizovano ubijena 8.372 muškarca i dečaka tinejdžerske dobi a kojima je presuđeno da nestanu iz jedinog razloga što su bili Bošnjaci.

U prvom igranom filmu koji se bavi masovnim zločinom u Srebrenici od pre četvrt veka, a koji je u pojedinačnim presudama Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju okvalifikovan kao genocid, dočarana je porodična drama smeštena u sada već istorijski poznat i sudski činjenično potkrepljen društveno-politički kontekst.

Srpske snage, predvođene Ratkom Mladićem, ušle su u zaštićenu zonu Srebrenica i opsele vojnu bazu UN u kojoj su bile holandske trupe pod komandom pukovnika Karemansa.

Pet hiljada izbeglih Bošnjaka sklonilo se u vojnu bazu UN, dok je ispred nje na hiljade preostalih očajnika vapilo za pomoć. Srpski ultimatum je glasio da svi civili moraju napustiti vojnu bazu i da mogu da biraju – da se vrate svojim kućama ili da se evakuišu u Kladanj.

Karemans, a kojeg unezverenog i servilnog pamtimo iz dokumentarnih snimaka njegovog suočenja s Mladićem, bio je prepušten sebi, kako pokazuju dve filmske scene, prva u kojoj Holanđanin svojim pretpostavljenim prebacuje to što je prvobitni NATO ultimatum srpskim snagama da će udariti avio-napadima po njima ako uđu u Srebrenicu bio običan blef bez stvarne namere da to i učine, i druga scena u kojoj holandski pukovnik ne može da dobije telefonom nijednog UN zvaničnika jer su svi na godišnjem odmoru.

Na kraju se njegov zadatak sveo na to da bezbedno evakuiše međunarodne uposlenike, pošto se pokorio srpskom generalu koji je izbeglice nasilno strpao u „Lastine“ autobuse razdvojivši pritom muškarce i žene.

Holandski pukovnik je u filmskoj verziji burno reagovao zbog toga što se civili nasilno odvode, ali je ta njegova izvesna mera odvažnosti u potpunosti potrta kasnije scenom u kojoj se on zaključao u kancelariju, i Aidi, koja uspaničeno lupa na vrata i obaveštava ga da napolju ubijaju ljude, on, sakriven i od svoje savesti, uzvraća da ga ostavi na miru.

U ovaj opšti narativni kontekst smeštena je drama Aide Selmanagić, pre rata profesorke engleskog jezika, a u ratu prevodioca u misiji UN u Srebrenici, čiji lik dočarava glumica Jasna Đuričić (izuzetna u svakoj sekundi u kojoj se pojavljuje), i drama njene porodice, muža Nihada, profesora matematike i bivšeg direktora škole, u tumačenju Izudina Bajrovića, i njihova dva sina, Hamdije i Seada, koje tumače dobri Boris Ler i Dino Bajrović.

Filmska priča je scenaristički skrojena tako da se glavnim delom odvija na jednom mestu – u vojnoj bazi, u noći 11. jula i u danu 12. jula, s jedinstvenom radnjom usredsređenom na nekoliko likova: Aida, muž, dva sina, srpski ratnik Joka, čiji scenaristički dobro postavljeni lik maestralno tumači Emir Hadžihafizbegović, zatim, general Mladić, kojeg filmski precizno dočarava Boris Isaković, te holandski pukovnik Karemans i podređeni mu major Franken. Završnica filma vremenski je smeštena nekoliko godina kasnije.

Dramski klasično postavljena tragedija porodice Selmanagić umešno je utkana u okvir masovnog etničkog stradanja, što je filmski zahtevalo hiljade statista, a da pritom brojna neimenovana lica nisu ostala na nivou pukog dekora, već su stvarni ljudi.

Rediteljka je umetnički uverljivo i emotivno autentično dočarala tragediju a izbegla konvencionalna filmska rešenja. Tako su funkcionalno povezane tri scene: prva, u kojoj mlada lekarka UN porađa ženu izbeglu u kamp; druga, u kojoj se posle tog traumatičnog događaja lekarka pod uticajem marihuane ljubi s prevodiocem; treća scena, u kojoj se Aida pod dejstvom marihuane otiskuje izvan stvarnosti te strašne noći i sećanjem prebaci na događaj izbora najbolje frizure istočne Bosne na dočeku 1992. godine.

Novogodišnji likovi zaigrani u kolo usporeno promiču ispred nas, i svako od njih uspravi pogled ka kameri da se s nama gledaocima pogleda u oči. Tri meseca kasnije, novogodišnji slavljenici razvrstaće se u dva neprijateljska tabora i susrešće se u događajima od 11. jula.

Većim delom filma pratimo Aidinu borbu da spase sinove. Njen muž kao zvanični predstavnik izbeglica može bezbedno da napusti bazu, ali on predlaže majoru Frankenu, i Aida ga podržava, da umesto njega na spisak dospe jedan od sinova. Izbor stravičan kao i to da se ne spasi bar jedan.

Od 85. minuta ide scena onog što se desilo s nasilno odvojenim muškarcima, među kojima su Aidin muž i sinovi, scena uznemirujući sugerisana tonski u poluminutnom trajanju, nakon čega sledi jednako uznemirujući poluminutni muk, i onda – zima, nekoliko godina kasnije.

Završna scena u školi, s dečjom priredbom, po koreografiji Tomasa Stajarta (Steyaert) i na muziku Dušana Vranića, i s publikom u kojoj su i preživele žrtve i zločinac umakao sudskoj pravdi, filmski svodi priču iz istorije koja je naša, prihvatali je mi ili ne.

Već 12 godina se 11. jul obeležava kao Dan sećanja na Srebrenicu u zemljama Evropske unije i u polovini onog što je Bosna i Hercegovina. U Srbiji 11. jul ostaje dan dominantnog medijskog ignorisanja i unisonog političkog negiranja. Jasmila Žbanić svojom filmskom porukom i dalje računa na čovečnost koja je u svima nama.

 Autor je vanredni profesor na Univerzitetu u Nišu

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.