Da li je Kina Amerika 21. veka?

Komentari ekonomskih geopolitičara u traganju za odgovorom na pitanje kako je moguće da druga privreda sveta istovremeno bude i ZUR, daju dijametralno suprotna mišljenja. Dok jedni iznose da se radi o „lažnoj skromnosti“ Pekinga, drugi kažu da je rečo „ekonomskim manipulacijama“ Kine kako bi ova što bolje prošla u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, MMF-u, Svetskoj banci i drugim međunarodnim institucijama. U londonskom Ekonomistu, urednik Simon Long napisao je da Kina priželjkuje i jedno i drugo: „da bude prihvaćena kao globalni lider sa SAD, kao članica G-2 – a da opet bude pošteđena troškova koje takva uloga nameće“.

Ova teza našla je potvrdu i u Južnoj Koreji (u Seulu) na dvodnevnom (11. i 12. novembra) Samitu G-20. Uoči Samita Vašington post napisao je da će „dijalog G-2, SAD i Kine“ biti u „žiži debata G-20“. Tako je i bilo. Države, članice G-20 na Samitu u Seulu polarizovale su se ili za „američku stranu“ ili na „stranu Kine“ kod krucijalnih pitanja globalne ekonomije (stišavanju valutnog rata, dubokim razlikama koje izazivaju disbalanse u trgovini). Međutim, u Seulu „lula mira“ – koju su ponudili, svako sa svoje pozicije, i predsednik SAD Obama i predsednik Kine Hu – ni ovoga puta nije „popušena“. Američki Volstrit džornal napisao je da je sve odloženo za kasnije jer Samit G-20 „nije razrešio goruća sporna pitanja globalne ekonomije“ zbog otvorenog sukoba Vašingtona i Pekinga.

Današnju Kinu čine dva pola. Na jednom je Kina kao rastuća velesila, koja skokom preko Kineskog zida širom otvara kapije dolazećem informatičkom dobu. Smelo je tvrditi, ali ne i nerealno da je Kina Amerika 21. veka. Vreme će tek pokazati ispravnost ove teze. U autorskom tekstu Joška Fišer je napisao da „nema sumnje da će Kina postati jedna od dominantnih sila u 21. veku“ i da postoji mogućnost da će Kina „uprkos velikim problemima s kojim se suočava preduzeti vodeću ulogu na međunarodnoj sceni“ (Danas, 8. 10. 2010).

Na drugom polu je Kina, država ogromne populacije, suočena sa problemima siromaštva sela i teškoćama industrijalizacije. Kineska zvanična ekonomsko-politička i operativna strategija o izgradnji „harmoničnog društva“ sadrži značajne pouke. Kao što je politički sistem Kine kontradiktoran, zvali ga Kinezi, svejedno je, „socijalistički kapitalizam“ ili „kapitalistički socijalizam“, tako je i kinesko društvo duboko protivurečno.

Prioritet političko-izvršne vlasti (partije komunista koja broji 75 miliona članova, države i vlade) jeste u smanjivanju dubokog jaza između bogatih i siromašnih, i ublažavanju postojećih velikih disproporcija između sela i grada. A one su izuzetno velike, što je potvrdio i vodeći kineski dnevnik Ženmin žibao kada je napisao da se „jaz između bogatih i siromašnih sve više produbljuje, a da suprotnosti u raspodeli postaju sve očiglednije“. Vladajuća politička elita duboko je svesna ne samo protivurečnosti veći pogubnih socijalno-društvenih posledica koje one mogu izazvati. Zato je kineski Kongres (parlament) i usvojio pomenutu strategiju o izgradnji „harmoničnog društva“.

Po Kini sam često putovao. Kinu možete doživeti dvojako. Kao zemlju jednog specifičnog društvenog uređenja, tipa „kapitalističkog komunizma“ ili „komunističkog kapitalizma“, ako ste u Šangaju, Pekingu, Hongkongu, ili u prostranim mnogoljudnim istočnim privredno razvijenim regionima. Međutim, Kinu sam doživljavao mnogo više i kao zemlju seljaka, i to onu Vang Lungovu „Dobru zemlju“ iz knjige Perl Bak, čak i danas kada je vrata informatičke ere hrabro otključala. Savremena Kina, od ukupnog broja stanovnika od jedne milijarde i 300 miliona, još uvek je agrarno društvo sa 750 miliona seljaka. Nije bez osnova druga ekonomija sveta istovremeno i zemlja u razvoju, jer prema izveštaju UN u njoj živi 150 miliona siromašnih. Od tog broja 43 miliona ima izuzetno male prihode, a oko 15 miliona živi u nemaštini.

Prema izveštaju Svetske banke BDP po stanovniku u 2008. iznosio je 2.940 dolara i Kina se nalazila na 130. mestu u svetu po visini prosečnog dohotka po stanovniku. Pre samo šest godina, 2004. BDP iznosio je svega 1.490 dolara, a visina prosečne radničke nadnice po satu iznosila je svega 0,5 dolara. Tada je Kina još „čvršće“ bila „prikovana“ za ZUR. Iako je Kina u 2010. vlasnik najvećih deviznih rezervi na svetu, po prihodu BDP po stanovniku u ovoj godini tek je na 98. mestu, ispred Salvadora, a iza Albanije.

Duboka je poruka kineskom narodu, ali i ostalom svetu, kineskog premijera Ven Đibaoa izneta septembra 2010. na govornici samita UN da je Kina i dalje zemlja u razvoju i da „razvoj ostaje težak problem za Kinu na duži rok“.

Autor je ekspert za Daleki istok