Da li je potrebna velika koalicija

Ranije optužbe da funkcioneri DS i SNS, u tajnosti, dogovaraju postizbornu koaliciju, g. Dačić sada prenosi na teren nekih stranih ambasada „koje teraju DS da formira vladu sa SNS“. U strahu su velike oči, pa čovek vidi i ono što mu se pričinjava. A možda je to i istina, jer kome se više može verovati od čoveka koji ima policiju i tajne službe u svom resoru. Jer, ako su strane ambasade, kako su mnogi tvrdili, uticale na formiranje ranijih vlada, zašto to ne bi činile i sada.

No, ostavimo Ivičine strahove njemu i njegovim partijskim drugovima, a pozabavimo se idejom, a ja bih rekao i realnošću, formiranja velike koalicije. Da li je ona moguća i, važnije od toga, da li je ona, u ovom realnom vremenu i sveopštem očajnom stanju u kojem se nalazi srpsko društvo, potrebna, neophodna ili pak štetna.

Već dugo vremena, još od početka devedesetih, a posebno nedugo posle 5. oktobra, politička elita je raspolutila srpsko društvo na „mi i oni“. Šta ih je rukovodilo da „počine takav greh“ i Srbiju dovedu na rub političke nestabilnosti, otvarajući breše za strane uticaje i ucene kao malo gde na evropskom prostoru? Malo je reći da je u pitanju pohlepa za vlašću i „srpski inat“. Pre će biti, iako ne verujem u teoriju zavere, da je u pitanju, ipak, strani faktor koji je našao plodno tlo u DOS-u čiji su lideri, čast izuzecima, boreći se za prevlast (moć i bogatstvo), lako upadali u podmetnutu klopku. Mnogo toga se može naći u Wikiliksu o razgovorima pojedinih političara sa stranim ambasadorima o veoma važnim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike zemlje.

Ako u domaćinskoj kući postoji svađa čeljadi, i ekonomsko domaćinstvo neminovno počinje da slabi i propada, svak vuče na svoju stranu, grabi za sebe više no što mu pripada, potkradaju jedni druge, a savezništvo se traži kod komšija i to ponajprije kod nedobronamernih. Preslikano na državu, proizilazi isti zaključak i slične posledice. Naravno, to se dešava u neuređenoj državi, sa slabim i podmitljivim institucijama vlasti, u kojoj političari stvaraju svoje „feude“ i u sprezi sa raznim lobijima, pa čak i kriminalnim grupama, krčme nacionalno bogatstvo koje su generacije stvarale. Da li neko u Srbiji prepoznaje sebe u ovakvom scenariju? Ako je to naša stvarnost, a ona nije nimalo ružičasta na mnogim poljima, kako iz toga izaći i koje su to snage na koje majka Srbija može da računa? Ima li Srbija snage i političare od integriteta sa državničkom vizijom da sastave „raspolućenu jabuku Srbiju“, kao najbitnijeg preduslova za izvlačenje zemlje iz beznađa koje je zahvatilo najveći deo srpskog društva i moralnog posrnuća mnogih koji se nažalost „pitaju“ za sve i svašta u ovoj zemlji.

Na leđa srpskog čoveka natovarene su mnoge hipoteke iz prošlosti. Sami ih podgrejavamo i preuveličane prihvatamo, misleći da ćemo se tako udobriti moćnicima u svetu i zaslužiti neku crkavicu stranog kapitala, ponajviše špekulativnog, u formi stranih investicija i kredita. Zanemarujemo i potcenjujemo svoje nemale potencijale i resurse, materijalne i ljudske. Japan je izgradio porušenu zemlju i svrstao se u red ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, ponajviše na stimulativnoj štednji svojih građana, u svojim bankama i državnoj banci poštanske štedionice. Na redu, radu, disciplini i tradicionalnom principu hijerarhije znanja, zvanja i poštovanja. Profit se reinvestirao u zemlji, nije ga odnosio strani kapital. Imali su političko jedinstvo svih relevantnih faktora društva, dogovorili se šta je to najveći strateški nacionalni i državni cilj, udružili snage i oskudne resurse i za to dobili poverenje naroda. Dogovoreno – učinjeno i uspeh nije izostao. Srbija nije Japan niti Srbi mogu biti preslikani Japanci, ali se na uspešnim primerima treba učiti i primenjivati ih na sopstvene uslove.

Vraćamo se na početak priče i Ivičine strahove od velike koalicije. Izbori su prošli i sa njima prljava kampanja, podmetanja, spinovanja, neki kažu i izborna krađa i razne koještarije. Sada treba staviti tačku na sve to, oprostiti, ali ne zaboraviti, jer narod je rekao svoje. Volja naroda, kao osnovni postulat demokratije, se mora poštovati. Onaj ko je dobio najviše poverenja naroda trebao bi da preuzme i najveću odgovornost da „raspolućenu jabuku Srbiju“ sastavi ili pak značajno približi i tako stvori bazični preduslov da se zajednički, svi koji nisu uprljali ruke u kriminalu i korupciji, organizuju i krenu putem ozdravljenja zemlje.

Došli smo do kritične tačke kada Srbija mora definisati najvažnije strateške nacionalne i državne prioritete, koji moraju postati temelji programa svih partija ujedinjene i saborne Srbije. I tako dolazim eto, po ko zna koji put u svojim tekstovima, do uverenja da nam je potrebna najmanje dvotrećinska skupštinska većina koja bi izrodila vladu stručnih, nekompromitovanih i visoko moralnih ljudi. Vladu i skupštinu otporne na strana uslovljavanja i ucene malih „kombi“ parija. Preduslov za takvu kompoziciju parlamenta i vlade je da stranke, pogotovo one koje su bile na vlasti, pretresu svoje redove i oslobode se sopstvenih „mangupa“. Naravno, najveći gubitnici, DS i njeni najodgovorniji ljudi trebalo bi da prihvate odgovornost za dosadašnji rad, priznaju poraz i ponude ostavke, u prvom redu radi ozdravljenja svoje partije, čime bi pokazali da je demokratija zaživela u Srbiji.

Kritičari će verovatno reći da bi velika koalicija sa dvotrećinskom većinom, bez obzira ko bi je sačinjavao, bila „diktatura demokratije“. Možda, ali je i to bolje nego dosadašnja samovolja jedne partije uz ucene i profiterstvo koalicionih partnera, koja je zemlju dovela na ivicu ponora, ignorišući volju skoro polovine biračkog tela otelotvorenog u opoziciji, koja je imala samo jedan mandat manje od tzv. skupštinske većine. Ostavimo se kohabitacije, modela vladavine u kome navodno kontrolišu jedni druge. Bolja je samokontrola od neefikasne spoljnje kontrole, koja u društvu sa nerazvijenim institucijama i nepoštovanjem demokratskih postulata proizvodi svađe, pravi „pat pozicije“ u odlučivanju i koči oporavak i razvoj zemlje.

Autor je ambasador u penziji