Red je bio da napišem koji redak objašnjenja Basari, koji je inače (pored Kišjuhasa), moj omiljeni kolumnista u Danasu. A i da se smiri loptica. Mada mi nije jasno kojim stilom treba pisati i koje stilske figure koristiti da se u jednoj odveć konfrontativnoj sredini ne pomisli da nešto „kritikujem“ – ovo je prevashodno tekst objašnjenja, kao i prijateljski odgovor meni dragom piscu.
Zato me je i stvarno bio iznenadio Pakovićev odgovor pre koji dan, jer sam se u svom prvom, incijelnom odgovoru čak i složio sa njime nekoliko puta, te napisao da je čak i za domaće standarde dobar. A onda je autor podetinjio i izvređao me jezikom jednog Žirinovskog. No, što kažu Englezi, water under the bridge. Pitam se samo da li treba sada smajlije da stavljam u tekst, čisto just-in-case, živeo Fejsbuk.
Elem, Mr. Basara, trust me – ne postoji Katedra za ateizam (nažalost). Predmet koji držim se zove Istorija ateizma i predaje se u prvom semestru na Fakultetu za filozofiju Univerziteta Palacki u Češkoj Republici već tri godine. Predmet je nastao iz sve ozbiljnosti, kao rezultat shvatanja da je ateizam ipak – na kraju balade – u praksi mnogo više od prostog ontološkog „verujem / ne verujem“, živeo nam Bajaga.
Iako bazično dezignira prosto nedostatak religijske vere, ateizam se tokom istorije – a zbog čiste istrajnosti religije – pokazao kao odista snažan motor razuma. Onakav koji je nužno poznavati da bi se shvatilo koliko je doprineo razvoju civilizacije. Setimo se Talesa iz Mileta čiji se pogled na svet razlikovao od vavilonske pobožnosti samo po činjenici da je izbacio bogove iz priče. Ateizovao je svoj Weltanschaung i započeo filozofiju. I kako idemo dalje tokovima istorije, nailazimo na jak ateistički momenat u skoro svakom radu iole važnog filozofa ili naučnika, dok se može lako reći da su oni koji su ipak bili religiozni i nekako doprineli civilizacionom razvoju to uspeli uprkos tome što su bili religiozni. Čuveni fizičar Nil de Gras Tajson, ovo je objasnio u detalje, primera radi, u jednom od svojih javnih predavanja o „bogu praznina“, praktično filozofskoj koncepciji u okviru istorije nauke, koja je takođe u kurikulumu.
Isto tako, korisno je znati da su ateisti bili i ljudi za koje to većina ni ne pretpostavlja. Tomas Edison, eto divnog primera, bio je ne samo ateista, već i glasan antiteista. Sitnica je što je ta činjenica ignorisana od strana zvaničnih, hrišćanskih istoriografija. Ajnštajn, takođe, bio je čovek kojeg su čak i kritikovali što nije religiozan, dok su ga posle predstavljali kao religioznog. Imajmo u vidu – ovo je samo par primera, a kroz ostatak prolazim sa svojim studentima tokom celog semestra. Slična predavanja sam držao u Engleskoj i Mađarskoj, uvek sa popunjenim auditorijumom, što mi uvek daje nade da ćemo makar „jednog lepog dana, a možda i pre“, uspeti da prevaziđemo religiju. No ukoliko slični kurikulumi ne uđu u škole širom sveta, neće biti lako. Potrebno je na nivou čiste edukacije počistiti intelektualnu pometnju koju je religija izazivala već hiljadulećima.
Moj predmet je samo jedna mala kontribucija tom čišćenju. Predavati ateizam/istoriju ateizma/bilo šta slično je čak toliko važno, da je u Londonu osnovan New College of the Humanities u kome Dokins i drugi aktivno rade na sličnim kurikulumima. A u Srbiji je potreban više no u jednoj megareligioznoj Italiji sa sve Vatikanom u srcu iste, kako mi se čini. A živeo sam i tamo – šta reći, sem da ne valja. Podseća na jednu katoličku verziju Srbije, samo što se Tadić zvao Berluskoni, a Dveri su bile Lega Nord no, o tom potom. Getting sidetracked.
U nadi da sam uspešno raščistio nejasne instance, puno pozdrava iz jedne ateističke Češke i Danasu, i Basari – pa čak i Pakoviću. Eto, raspoložen sam danas!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
