Nakon više od pola veka rediteljskog stvaralaštva koje je ovenčano brojnim nagradama, među kojima je i osam Sterijinih, jedan od najznačajnijih i najplodnijih srpskih pozorišnih reditelja, Dejan Mijač, odlučio je da završi karijeru. Učinio je to režiranjem Čehovljevog „Višnjika“ koje bi, kako je za naš list Mijač kazao, trebalo da predstavlja neku vrstu njegove ispovesti uz pomoć pisca čije je komade najčešće i režirao.
– Dva ili tri puta u životu radio sam Čehova, uvek sa ogromnim entuzijazmom i ljubavlju, ali čini mi se bez dovoljno mudrosti. Neću da kažem da sam sada mudriji. Ali, jednostavno, život mi je dokazao neke stvari, mislio sam da ovako, kao stariji čovek, jedini pisac koga mogu prilično da razumem jeste Čehov. I voleo bih da se uz njegovu pomoć ispovedam – kazuje Mijač.
Pomislio bi neko da je reditelj, koji je karijeru počeo još sredinom prošlog veka, svoj opus gradio pretežno na klasici. I bilo je toga. Osim Čehova, na primer, i Sterijini „Rodoljupci“, ali takvi koji su pomerali teatarske granice i uzburkali samo društvo u trenutku u kom su nastali – krajem osamdesetih godina prošlog veka, tik uoči ratova koje će doneti razorni patriotizam tadašnjih rodoljubaca. A pre neku godinu, pored tolikih mlađih kolega, uhvatio se u koštac sa „Trgom heroja“ Tomasa Bernharda, teškim i zatvorenim dramskim delom, opet lucidnije nego drugi čitajući pravog pisca za novonastala vremena. Za ovu predstavu nije bilo dovoljno publike, pa je skinuta s repertoara. Čest komentar na njegov rad je veliki iskorak u odnosu na vreme u kojem živi, ali i opaska da rediteljsku olovku nemilosrdno zabada u najbolnija mesta našeg društva. U novije vreme njegov rad obeležili su i komadi jedne od najznačajnijih savremenih domaćih dramskih spisateljica – Biljane Srbljanović (već kultni „Skakavci“, „Amerika, drugi deo“, „Barbelo, o deci i psima“ ) u kojima je, kaže, tražio i pronalazio novu poetiku, čežnju za emocijom, ljubavlju, koja je u novog, kvalitativno izmenjenog čoveka, uglavnom zakržljala.
Mijač je rođen 1934. u Bijeljini. Diplomirao je režiju 1957. na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu i iste godine dobio prvi stalni rediteljski angažman u Tuzli koji je trajao do 1961. Tu je ostvario nekoliko zapaženih predstava, pretežno iz angloameričkog repertoara 20. veka. S novosadskim Srpskim narodnim pozorištem njegova saradnja dugotrajna je kao i sa Jugoslovenskim dramskim. Uz gostovanja u mnogim beogradskim teatrima, ali i širom bivše Jugoslavije, nikada nije radio u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
