Aleksis de Tokvil tvrdi u „Demokratiji u Americi“ da poverenje javnosti smanjuje pritisak na državu i tako joj omogućava da efikasnije funkcioniše. To treba da bude uteha vlastima u arapskom svetu, gde je rezultat prošlogodišnje ankete u kojoj su učestvovali mladi ljudi pokazao da je 72 odsto ispitanika izrazilo veće poverenje u svoje vlade. Šta je onda razlog stalnog građanskog previranja i paralize vlada u državama „arapskog proleća“?

Novija verzija ankete daje neke nagoveštaje o tome. Velika većina arapske omladine, oko 70 odsto, kaže da je pod najvećim uticajem roditelja, porodice i vere, dok otprilike samo jedna trećina tvrdi da elitne grupe – pisci, poslovni lideri, lideri zajednica i mediji – imaju uticaja na njihov stav prema životu. Zapravo, samo 16 odsto je izjavilo da na njihov stav utiču pop zvezde.

Ove cifre pružaju neke korisne uvide u razvoj socijalnog tkanja arapskih društava. Ljudi su obično otvoreni prema uticaju onih u koje imaju poverenje i koje žele da kopiraju. Činjenica da se velika većina Arapa okreće porodici i religiji veoma iznenađuje.

Arapska društva, naročito ona u previranju, degradiraju se u ono što je francuski sociološki teoretičar Emil Dirkem nazvao „mehaničkom solidarnošću“. To je društvena solidarnost koja se razvija duž linija srodstva i religije, a podupire je osećaj pripadnosti određenoj „homogenoj“ grupi. Dirkem taj fenomen upoređuje s naprednijom „organskom solidarnošću“, koja se razvija u modernim društvima prema profesionalnim i funkcionalnim odnosima ljudi.

U trenucima umanjenog rizika, pravog ili umišljenog, ljudi počinju sve više da se organizuju na osnovu homogenih identiteta. Kao rezultat toga, „mehanička solidarnost“ jača na račun „organske solidarnosti“. Ovaj trend se često ubrzava gubitkom posla, što često navodi ljude da napuštaju svoje profesionalne i funkcionalne identitete zarad identiteta koji su zasnovani na etničkoj pripadnosti, srodnosti ili religiji.

U kulturološki raznovrsnim društvima, kao što su Irak i Liban, mreže društvene solidarnosti gotovo su u celosti zasnovane na veri i etničkoj pripadnosti. U homogenijim društvima, kao što je Libija, društvena solidarnost ima tendenciju da prati plemenske i partijske linije. I u Tunisu je došlo do sličnog degradiranja u mehaničke tipove solidarnosti, koji su organizovani oko plemenskih, regionalnih i religioznih identiteta.

Dramatična manifestacija mehaničkog obrasca solidarnosti sada se javlja i u Siriji. Dok se Sirijci više od dve godine suočavaju sa smrću, nasiljem i raseljavanjem, međunarodna zajednica je zaokupirana debatom o prirodi sirijskih pobunjenika. Prepušteno svojoj sudbini, sirijsko društvo počinje da propada i da se reorganizuje po sektaškoj osnovi. Kako se konflikt intenzivira, identiteti zasnovani na profesiji počinju da nestaju i ustupaju mesto porodičnim, regionalnim i religioznim solidarnostima.

U srcu krize leži snažan element ravnodušnosti. Tako, na primer, uloga arapske srednje klase primetno je umanjena kada je reč o naporima da se pruži podrška sirijskim izbeglicama. Zbog ogromnog publiciteta posete američke glumice Anđeline Džoli sirijskim izbegličkim kampovima u Jordanu i Turskoj, primetna je gotovo potpuna odsutnost kampanja koje bi odražavale sličnu svest arapskih slavnih ličnosti.

Ukratko, arapske zemlje ostaju bez društvenog kapitala, što može značajno da poremeti ekonomski oporavak i izgradnju države. Kako je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Kenet Erou rekao 1972, „veliki deo ekonomskog unazađenja u svetu može se objasniti nedostatkom međusobnog poverenja“.

S obzirom na ovakvu situaciju, nedavno objavljen Plan za arapsku stabilizaciju, inicijative privatnog sektora koju su pokrenuli Arapi s ciljem da se stvore desetine hiljada radnih mesta pomoću ogromnih investicija u infrastrukturu, upravo je vrsta delovanja koja je potrebna za očuvanje društvenog jedinstva. Međunarodni napori, koje predvodi Svetska banka i drugi međunarodni donatori, imaju tendenciju da se usredsređuju na jačanje odnosa između države i njenih građana da bi se ostvarili „tokvilski ciljevi“, odnosno, da bi se uspostavila efikasna demokratija i vlada. Ali ono što je hitno potrebno jeste stavljanje jakog komplementarnog akcenta na stvaranje radnih mesta da bi se očuvala i negovala Durkemova organska solidarnost.

Autor je akademski direktor inovacije i politike u INSEAD-u

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.