Demokratski nadrealizam

Preskočiću stoga raspravu o centralnoj temi pomenutog događaja, a to je, bez sumnje, pitanje opravdanosti smrtne kazne. Ono što me podstaklo na razmišljanje jeste postupanje američkih institucija u situaciji gde milion ljudi potpisuje peticiju da se smrtna kazna prema osuđenom ubici policajca ne izvrši. Iako je sudski postupak imao potencijalne manjkavosti, te i pored toga što se postavilo veoma ozbiljno pitanje same krivice Troja Dejvisa, smrtna kazna je izvršena. Hladno i surovo, rekao bih, ali nije li to još jedan od argumenata u prilog onima koji američku „imperiju“ porede sa rimskom. U Americi, ljudska prava pojedinca definitivno gube rat u bici sa javnim poretkom, iako su neprikosnovena kao deo javnog poretka. Dok je javni poredak jasno oličen u ličnosti pripadnika policije i pravosuđa, i svi znaju da sa njima nema šale. A policajci dobro paze da slučajno ne povrede nečija ljudska prava. Jer više neće biti na toj toliko poštovanoj funkciji, funkciji čuvara demokratskog javnog poretka. U čemu se sastoji javni poredak, reći će im tumač ustava – Vrhovni sud, a ne političari. Teško da ćete tamo čuti izjavu tipa, „vlada treba da se izjasni o slobodi izražavanja“ ili, na primer, „reći ćemo šta mislimo o sudskoj odluci kad se dogovorimo s koalicionim partnerima“. Bilo kada.

U Evropi nije baš tako, bar što se smrtne kazne tiče. Ona je zabranjena u svim članicama Saveta Evrope, pa se ne moramo brinuti. Zato slobodno možemo otići u seosku kafanu kraj Lajkovca, napiti se i, onako pripiti, čekati da se pojave policajci – da se malo iživimo nad njima. Ili divljati ulicama Beograda, potpuno pijani, i ponovo čekati policajce da ih izvređamo i, naravno, fizički napadnemo. A ako pri tom imamo i imunitet, sudijski, pevački, (tzv. sisi ej) imunitet, ili neki treći, to će nam doći kao lepa prilika da sami sebi pokažemo da nešto vredimo. Za policajce se ne brinemo. Oni će već naći načina da svoje frustracije iskale nad ugroženijim od sebe. Treba li da podsećam nad kim?

Kad sam se već dotakao imuniteta, osećam potrebu i da pojasnim svrhu ove institucije. Imunitet načelno služi kao sredstvo za obezbeđivanje nezavisnosti nosilaca visokih funkcija od bilo kakvog pozivanja na odgovornost. Za razliku od pomenutog sisi ej imuniteta, koji uz politički veoma dobro funkcioniše u našoj praksi, sudski imunitet je nešto manjeg obima što je i logično, jer u svojoj naravi predstavlja negaciju značajnijeg, političkog imuniteta. Zato je primena sudskog imuniteta ograničena na situacije njegovog skidanja, i to onda kad je potrebno poslati poruku da se borimo protiv kriminala na severnom Kosovu, ili kad treba sami sebi i celom svetu da pokažemo kako „dobro“ funkcionišu naše institucije koje cene nečiju dostojnost.

Ali da se vratim na priču Troja Dejvisa i javnog poretka. Da je Dejvis nekim slučajem krivično delo ubistva policajca izvršio u Srbiji, toliki broj potpisa (birača) verovatno bi inspirisao političku elitu da naloži oslobađajuću presudu, a možda bi na kraju završio i u glavnom odboru neke (parlamentarne) stranke. Da se ne lažemo, ovde je najbolji način da se zaštite pojedinačni interesi baš neograničeno korišćenje demokratsko-samoupravnih sloboda – prava na blokiranje pruge, prava na raskrsnicu Nemanjine i Kneza Miloša, prava na Ibarsku magistralu, prava da ne budemo iritirani nečijom šetnjom i sl. Jer smo mi tolika demokratija da javni poredak predstavlja tek usputno i dnevnopolitičko sredstvo a nikako cilj. Zato bi i veliki broj potpisa u nečiju korist bio dovoljan da mu se obezbedi nedodirivi, politički imunitet. Doduše, nisam siguran da bi se obezbedio papir za izradu pismenog otpravka oslobađajuće presude (nisam ironičan, sudovi trenutno imaju problem sa papirom), ali bi do nekog oslobađanja došlo. Međutim, Troj Dejvis nije imao sreće, pa je američkog policajca ubio u Americi. Sveštenik bi rekao „Neka mu je večna slava“. Ja ne smem. Zbog američkog javnog poretka.