Deset godina

Bombardovanje je završeno nakon 78 dana povlačenjem srpske vojske i policije s Kosova i predajom pokrajine pod upravu Ujedinjenih nacija. Žrtve do danas nisu prebrojane. Nezavisno Kosovo daleko je od uređene države i višenacionalnog društva jednakih i slobodnih ljudi, kakvo su propovedali njegovi pokrovitelji.

Zemlje članice NATO-a odavno su stavile tačku na tu nimalo herojsku ali, s njihove tačke gledišta, nužnu ratnu epizodu. Srbija se i danas s bolom seća tih košmarnih 78 dana i noći, ali i dalje nema odgovora na brojna pitanja koja su tada postavljana u strahu, besu i nemoći. Šta se do 24. marta predveče zbivalo iza scene? Šta je vlast učinila da bi izbegla najgore? Da li je Miloševićbio uveren da će bombe i neizbežne žrtve ujediniti građane i ojačati njegovu uzdrmanu vlast? Ili je, kako se češće čuje, verovao da će napadači odustati posle nekoliko dana? Ili je – ima i takvih mišljenja – izazvao bombardovanje samo zato da ne bi predao Kosovo bez borbe?

Bez obzira na motive, bombardovanje se ne može opravdati. Ako se želelo zaustaviti nasilje nad Albancima, to se nije moglo postići rušenjem mostova u Novom Sadu, Varvarinu ili Grdeličkoj klisuri, spaljivanjem zgrada beogradske i novosadske televizije i nasumičnim rasipanjem bombi širom Srbije. Niko ne bi mogao da odobrava gađanje nebranjenih civilnih ciljeva čak i da nije bilo nijedne civilne žrtve. Niko u Srbiji nije ni odobravao, iako je režim Miloševića i Šešelja sve vreme nastojao da gnev javnosti okrene prema delu opozicije. Protiv Zorana Đinđića vođena je gotovo krvožedna kampanja.

Zdrav razum je tih dva i po meseca pogađala koliko danonoćna neizvesnost toliko i primitivna propaganda i izazivačko busanje u prsa. Bezobzirno ponižena spolja, Srbija je besomučno ponižavana i iznutra. Ko je bio i protiv bombardovanja i protiv režima, mogao je samo da ćuti, u nadi da će sačuvati glavu.

Plaćena je surova cena nerazumne politike. Nedužnim žrtvama i njihovim porodicama nisu se makar izvinili ni napadači ni oni koji su ih podmetnuli pod bombe. Preživelima može biti uteha što je Srbija ponovo punopravna članica međunarodne zajednice. Odricanjem od nasilja u rešavanju političkih sporova stekla je sigurnost da se opet neće naći na udaru jačih. Sve ostalo je mučno sećanje.