Neobično me je dirnula i silno obradovala vest o nesvakidašnjem protestu užičkog hirurga dr Edina Mutevelića koji se nedavno, zajedno sa šestoro svojih pacijenata kojima su iz različitih razloga danima odlagane operacije, zatvorio u pripremnoj sali hirurškog bloka. Uprava Zdravstvenog centra u Užicu kaznila je dr Mutevelića trodnevnom suspenzijom jer je tokom protesta pacijenata, bez ovlašćenja govorio za medije. Poznati i omiljeni užički hirurg ponovo je javno negodovao izjavljujući da je tom sramotnom kaznom povređeno njegovo ustavno pravo na slobodno izražavanje mišljenja.
Edin Mutevelić je potomak čuvene porodice Mutevelića, jedne od najstarijih i najuglednijih u višegradskoj kasabi. Ivo Andrić u svom romanu „Na Drini ćuprija“ piše da se članovi te porodice nikada nisu isticali velikim imetkom nego svojim poštenjem i otvorenošću i da su oduvek važili kao tvrdoglavi ljudi, ali nepristupačni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim obzirima i pobudama.
Najstariji član njihove kuće bio je mutevelija – Daut-hodža Mutevelić, čuvar i upravljač Mehmed-pašinog vakufa u kasabi. On je vodio brigu o čuvenom Kamenitom hanu, pored još čuvenijeg mosta na Drini u Višegradu. Daut-hodža je krajem 17. veka, kada se turska vojska povlačila iz Mađarske i ostavljala iza sebe i imanja onog vakufa iz kojeg se izdržavao karavan-seraj u Višegradu, činio sve da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svog novca, potom se i zaduživao kod rođaka, godinama tako krpeći i doterujući skupocenu zgradu. Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek, koga je kasaba dugo pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog napora. „Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kada je potpuno bezizgledna…
Kad već nije mogao da plaća nadničare, on je sam, onako star, svojim rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi. Tako ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli crep na krovu…“
Iako je Kameniti han postao samo ruševina, a od vezirove zadužbine ostao samo most, Mutevelićima je ostalo njihovo porodično ime kao ponosna uspomena na zvanje koje su godinama časno vršili. A ono je podrazumevalo brigu za most i odgovornost za njegovu sudbinu.
Dve stotine godina od Daut-hodžine smrti, u Višegradu je živeo jedan od njegovih potomaka – Ali-hodža Mutevelić, nesumnjivo glavni junak pomenutog Andrićevog romana. Kao pravi Mutevelić on je redovno, o svim stvarima, imao odvojeno mišljenje, uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Kada je 1878. godine trebalo organizovati u Bosni oružani otpor protiv nadirućih Austrijanaca, jedan od najžešćih protivnika tom uzaludnom, tragičnom činu, bio je upravo Ali-hodža Mutevelić, ali ne zbog kukavičluka ili verske mlakosti.
Zbog Ali-hodžine odlučne rešenosti i prkosne ravnodušnosti prema pretnjama, oholi Karamanlija je naredio da ga vežu i tako vezana prikuju desnim uhom za hrastovu gredu na kapiji Kamenitog mosta na Drini. I kad su se Turci povukli pred Austrijancima koji su ulazili u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, ponižavajućem, bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči.
Na samom kraju romana, kada su Austrijanci, povlačeći se iz Višegrada, minirali most i prekinuli ga, pre nego što će izdahnuti od tuge na uzbrdici koja vodi na Mejdan, Ali-hodža je grozničavo zaključio: „… Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“
Kao što ne može biti da dr Edin Mutevelić, iz ugledne i čestite porodice Mutevelića, kojoj je Andrić na neki način i posvetio svoj najveći roman, upravo sada, posle više od trista godina postojanja i svetlog sećanja, u jednom grozničavo ubrzanom vremenu sveopšteg blagostanja i procvata ljudskih sloboda i prava, u dugo iščekivanom, još neprevrelom vremenu demokratije, bude zauzdavan, ućutkivan i kažnjavan zbog savesnog obavljanja iskonskog poziva svojih predaka koji mu nemirno struji damarima, zbog vestalskog čuvanja mostova među ljudima, čuvanja svetlosti svog obraza i poziva, zbog viteškog otpora oholoj i nebeski silnoj ljudskoj gluposti, zbog očuvanja čestitosti, ljudskog dostojanstva, poštovanja i ljubavi prema drugom, posebno prema drugom u nevolji, ma ko to bio, do poslednje pare, do poslednjeg daha, kao pravi mutevelija, dostojan naslednik Daut-hodže i Ali-hodže Mutevelića.
Autor je publicista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
