Dosijei čekaju zakon

Rodoljub Šabić Ovih dana mediji su, i to samo poneki, kratko preneli vest koja je zasluživala veću pažnju. Gotovo stidljivo, upola glasa, javnosti je saopšteno da je Arhiv Srbije od Bezbednosno-informativne agencije (BIA) preuzeo nekoliko stotina hiljada dokumenata, odnosno desetine hiljada dosijea. Uz tu vest preneta je i izjava direktora Arhiva Srbije da ta dokumenta i dosijei još nisu dostupni građanima i istraživačima, jer „proces nije završen a nema ni neophodne legislative a više od trista hiljada dokumenata i skoro pedeset hiljada dosijea još nije sređeno po arhivskim propisima“.
U osnovi ovakvog stava Arhiva lako je prepoznati nastojanje da se ima odgovoran odnos prema problemu koji mu je, kao „vruć krompir“, BIA gurnula u ruke. Sigurno da za Arhiv, u situaciji kad mu država nije ni izdaleka obezbedila potrebne logističke, materijalne, kadrovske, organizacione i druge pretpostavke za vršenje redovnih funkcija, suočavanje sa problemom odgovarajućeg tretmana ove ogromne količine dokumenata nije nimalo jednostavno. Takođe, nije sporno ni to da nam je legislativa (ne samo u vezi s ovim problemom) daleko od sofisticirane. Ipak, nedostupnost ovih dokumenata za građane i istraživače možda i jeste realnost, ali samo sa faktičkog stanovišta. Sa pravnog stanovišta ta nedostupnost je, najblaže rečeno, krajnje diskutabilna.
I pored evidentne inferiornosti našeg pravnog sistema ne možemo i ne smemo zaobići činjenicu da ipak imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovaj zakon javnosti jemči, u načelu, pristup svim dokumentima u posedu vlasti, a Arhiv Srbije jeste organ vlasti. Kod takvog stanja stvari generalno uskraćivanje pristupa svim dokumentima koje je Arhiv preuzeo od BIA, sa pravnog stanovišta, ne bi moglo biti opravdano. Odnosno, uskraćivanje pristupa tim dokumentima bilo bi opravdano samo iz razloga utvrđenih u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Dakle, samo ako bi omogućavanje pristupa dokumentima stvarno ugrožavalo dobra kao što su život, zdravlje, privatnost, pravosuđe, odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost, ekonomska dobrobit zemlje ili otkrilo poslovnu, službenu ili državnu tajnu i to tajnu čije bi odavanje prouzrokovalo teške posledice po neki drugi interes zaštićen Zakonom.
Naravno, ostvarivanje prava nije apstraktan fenomen. Zato se mora imati u vidu i činjenica da bajpas u obliku Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja sigurno ne može otkloniti i preduprediti moguće brojne štetne posledice i činjenice da nemamo još jedan važan zakon – Zakon o postupanju sa dosijeima tajnih službi iz perioda bivšeg režima.
Otvaranje ovih dosijea nije tehnički problem. O tome, pored ostalog, govori činjenica da je u predvečerje pada autoritarnog režima, u septembru 2000. godine Demokratska opozicija Srbije u deset najvažnijih obećanja građanima Srbije svrstala je i ono da će u prvih sto dana svoje vlasti formirati parlamentarnu komisiju koja će imati zadatak da reši ovaj problem.
Na rešavanje problema snažno je upućivao i međunarodni kontekst. Tako je još 1996. Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila Rezoluciju o merama za razgradnju nasleđa bivših totalitarnih sistema, kojom je, pored ostalog, pozdravila stavljanje na uvid javnosti dosijea tajnih službi u nekim bivšim komunističkim zemljama i pozvala sve ostale da isto učine.
Gotovo sve tranzicione zemlje prihvatile su ovaj poziv. U međuvremenu, i kod nas je oboren autoritarni režim, zemlja je postala članica, ove godine i predsedavajuća Saveta Evrope, ali je ipak ostala jedna od malobrojnih koje se ovom apelu Saveta Evrope nisu odazvale.
Onih sto dana 2000. godine verovatno je olako obećano, ali teško da to važi i za dvadesetpet puta po sto dana. Zato se, uz dužno poštovanje složenosti realizovanja ovakvih zakonskih projekata, mora konstatovati da je izuzetno štetno i za demokratske procese u zemlji i za njen međunarodni ugled, da smo – od mnoštva onih koji su se sa istim problemom suočili – ostali praktično jedini koji ga nisu ni počeli rešavati.
Bila bi opasna, nedopustiva iluzija verovati da je reč o problemu koji se može „rešavati“ tako što će nekoliko kamiona prebaciti gomilu dokumenata iz jednog podruma u drugi, umesto na jedini pravi način – donošenjem posebnog zakona o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima.
Problem s kojim smo suočeni je bez sumnje izuzetno složen. Delikatan je, pre svega imajući u vidu moguće štetne posledice otvaranja dosijea po ljudska prava, i prava žrtava represije i prava saradnika bivšeg režima. Ali, baš tu bismo mogli imati i nekakvu korist od sedmogodišnje docnje. Jer, ona nam omogućava da se koristimo iskustvima i rešenjima koja su u svoje slične zakone inkorporirale brojne zemlje. Na raspolaganju nam stoje i stavovi, odluke i preporuke mnogih vladinih i nevladinih organizacija – OUN, OEBS-a, Evropskog suda za ljudska prava, Helsinki Watch ili Human Rights Watch. Posle sedam godina, krajnje je vreme da to što nam se nudi pametno iskoristimo.