Bez obzira na sve eufemizme i „kreativnost“ u izbegavanju pojma genocid, skupštinsko usvajanje Deklaracije o Srebrenici predstavlja ozbiljan korak u dugom procesu suočavanja koji stoji pred Srbijom. Stidljivo, sa tesnom većinom, prvi korak je napravljen i prihvaćena odgovornost za srebrenički masakr. Učinila je to najviša državna institucija u zemlji – trenutak za istoriju.
Mučna, dugotrajna parlamentarna rasprava polarizovala je najviše zakonodavno telo na dva bloka koja se poklapaju sa ulogom koju su imali tokom rata. Izuzetak je SPS, koji se držao kao smerna, trudna devojka. Bez učešća u raspravi glasao je za dokument, ali ostaje tek da pokaže pravi odnos prema sopstvenoj prošlosti i dokaže svoj novi profil.
Žestoke reči poslanika nacionalističkih stranaka posledica su suočavanja sa prvom ozbiljnom osudom sopstvene zajednice za politiku koju su vodile tokom 90-ih. Možda su zato s takvom brutalnošću banalizovale „njihove“ i sakralizovale „naše“ žrtve, nadajući se da će u ovim potonjim naći odbranu protiv optužbe za svoju delatnost tokom rata.
Iz rasprave poslanika vladajuće koalicije mogli su se izvući drugi zaključci, posebno oni koji ukazuju na domete ovog dokumenta. Ohrabrujuće je što je veliki broj članova vladajuće koalicije rekao da je usvajanje deklaracije o Srebrenici važno, na prvom mestu, zbog građana Srbije. Ipak, način na koji su to odradili ne ukazuje na temeljno sagledavanje i davanje potrebnog značaja koji ozbiljan raskid sa prošlošću zahteva.
Šteta što je propuštena prilika da se pred najširim auditorijumom artikuliše značaj prevazilaženja ratnog nasleđa za formiranje ozbiljne države i njenih institucija za ekonomski razvoj i moralni oporavak društva, za normalizaciju odnosa sa susedima i pomirenje, kao krajnji cilj. Slučajno ili ne, tek nije se mogao zaobići utisak da se način na koji je elaboriran problem u parlamentu nesrećno poklapa sa izjavom jednog ministra: „Dajte da izručimo (Haškom tribunalu) Ratka Mladića, pa da završimo s tim suočavanjem.“ I to je mnogo veći problem nego tesna većina s kojom je dokument usvojen.
Srbija nije prva zemlja koja je doživela osudu sveta za zločine najgore vrste, zato može da uči na dobrim praksama drugih. Dragocena mogu biti iskustva zemalja koja su to pitanje rešile imajući jasnu svest o njegovom značaju i strategiji, koju su dosledno i dugo sprovodile, gradeći tako novi identitet.
Poznato je da u posleratnoj Nemačkoj nijedan političar nije mogao da računa na ozbiljnu karijeru bez temeljnog bavljenja holokaustom koji je, kako je rekao Horst Keler, predsednik Nemačke, postao deo nemačkog identiteta. Na temeljima prihvatanja te činjenice izrasle su snage koje ovu zemlju danas odlikuju; ekonomski prosperitet, jake demokratske institucije, veliki ugled i status pouzdanog partnera u međunarodnoj zajednici sa velikim globalnim uticajem.
Profesor Helmut Dubil, koji je karijeru uglednog naučnika izgradio upravo radom na prošlosti, opominje da mnoge stabilne demokratije ne duguju svoj nastanak slobodnom izboru građana, već ratovima i da su one (demokratije) najčešće građene na gomili leševa. Ukoliko Srbiju ne inspiriše nemačko ili neko slično iskustvo i ako ne napravi ozbiljnu strategiju ostaje pitanje kako će izaći iz ovog začaranog kruga? Izlaže se opasnosti da ostane trajno, duboko podeljena zemlja, prisiljena u nedogled da formira koalicione vlade od desetak stranaka sa kojima se teško i sporo napreduje, a Srebrenica će biti krst koga se neće moći osloboditi.
No, ako se Srbija ne bude bavila sobom – činiće to drugi. Ona već ima nesrećnu privilegiju da bude na čelu liste zemalja u kojima se vodilo dvadesetak ratova samo u poslednjoj deceniji 20. veka, koje su predmet ozbiljnih istraživanja. Naučnici koji smenu epoha sagledavaju kroz vođenje ratova utvrdili su zajedničke odlike tih sukoba. Meri Kaldor, profesor na The London School for Economics' and Political Sciencies u Londonu, naučnik svetskog glasa, kaže: „Rat u BiH se označava kao paradigmatski slučaj.“ To je primer koji se koristi pri „odbacivanju različitih opštih pozicija“, jer je to bila „laboratorija u kojoj se eksperimentisalo s različitim načinima vođenja novih ratova“.
„Novi“, „degenerisani“ ili „ratovi protiv civila“ kako ih nauka označava, po oceni Meri Kaldor, karakterišu nejasne razlike između rata vođenih između država, nasilja organizovanih političkih i kriminalnih grupa i zločina iz koristoljublja uz drastično kršenje ljudskih prava. Njihova posledica je enormno stradanje civila sa velikim brojem izbeglica i raseljenih lica.
Taj isti paradigmatski rat dao je doprinos i novouspostavljenom odnosu stradalih vojnika i civila. Izračunato je da je na početku 20. veka na jednog civila stradalo osam vojnika, u „novim“ ratovima taj odnos je obrnut, 8:1. To su činjenice koje je nauka utvrdila, a svet prihvatio i prtljag treba nositi. A
utorka je konsultant The Crimes of War Project
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
