Dvolična kupovina oprosta

 Razlog svemu je, očekivano, zaobilaženje zabrane grešnog vanbračnog seksa. Sve to nije nimalo naivno, naprotiv. Kako izveštava Kristofer Hičens, u Gazi je aprila 2005. godine ubijena jedna mlada žena, Jusra el Asami, pošto je bez pratilje sedela sama sa svojim verenikom u kolima. Štaviše, u nekada sekularnoj Palestini danas postoje bande (najverovatnije seksualno frustriranih) mladića koje se šunjaju oko parkiranih automobila tražeći žrtve za iživljavanje. Hegelijansko „lukavstvo uma“ ili prosto nagi bezobrazluk i licemerje u vidu dozvola za „privremeni brak“ nisu ništa neobično u istoriji religije. I dalaj lama veli da se mogu posećivati prostitutke ako ih plaća neko drugi. Imenjak Martina Lutera Kinga ostao je upamćen po protestu protiv istorijski najtipičnijeg vida ovakve prakse: prodaje oproštenja ili indulgencija. Štaviše, Rim ne bi izgledao kako danas izgleda, a samim tim ni ubirao onoliko turističkog novca, da u ranija vremena prodaja indulgencija nije bila tako lukrativan biznis. I crkva Svetog Petra izgrađena je takvim investicijama u lagodnost zagrobnog života u vidu čajanki sa anđelima.

Ova matrica, u svojoj političkoj formi, prisutna je u odnosu najvećeg broja političke elite u Srbiji prema zločinima u bivšoj Jugoslaviji. Izvesna instant-racionalizacija ili relativizacija sa gotovo verskim prizvukom ubacuje se u blebet svaki put kada se pokrene priča o odgovornosti Srbije za ratne zločine. Dozvola za privremeni brak, koja nemoral čini moralnim, u slučaju postmiloševićevske Srbije jesu zločini drugih prema Srbiji i Srbima. Svaki zločin osoba poput Gotovine, Orića ili Haradinaja služi kao šiitska dozvola za upuštanje u greh. Rečenica „a šta su oni nama radili?“ kao da kupuje trenutni oprost za sve što smo „mi“ radili „njima“. Ovakva izvrnuta logika ne prestaje da očarava i prlja svaki pokušaj diskusije o odgovornosti.

Najnoviji u gotovo nedoličnom nizu takve javne prodaje indulgencija dešavao se u predizbornim Hrtkovcima. „Srpski naprednjaci“ poručivali su da na ovo mesto ne dolaze da bi se „izvinili Hrvatima“, većda bi se „izvinili Srbima“ za sve zločine koji su učinjeni prema njima. Gotovo nijedan javni nastup osoba poput Nataše Kandićili Sonje Biserko ne prolazi bez navodno denuncirajućeg pitanja: „a šta ste vi radili u pogledu zločina prema Srbima?“ Bez obzira kakav bio odgovor, samo pitanje je pogrešno. Kako u nameri, tako i smislu. Jer čak i da je u pitanju odabir istraživanja zločina samo pripadnika jednog etnicita nad pripadnicima drugih, ovo i dalje ne prestaje biti moralan i relevantan čin.

Naime, najžalosniji od svih je skoro zvaničan stav o potrebi za opštom osudom „svih zločina“. Ova univerzalistička pozicija, koja se želi dičiti navodnim humanizmom, savršeno je isprazna i bez sadržaja, poput opaski o miru u svetu i zaštiti delfina na izborima za svakojake „Miss“. Na šta bi ličio osumnjičenik za krađu koji bi pred sudijama izvodio besede o krađama svih na svetu? Bez obzira na to koliko dotični bio u pravu u tome da je njegova kriminalna aktivnost samo kap u okeanu jednog zlikovačkog sveta, taj ga argument ne bi izvukao odgovornosti. Nakaradnost takvog zaključivanja značila bi i da je svaki pomen zločina, recimo u Ruandi, Sudanu, nad Jermenima u Turskoj ili Bošnjacima u Bosni, imao ustuknuti pred jednim Aušvicem, odnosno holokaustom. Svaki zločin je kontekstualan, ima svoje vreme i mesto, i svaka diskusija o njemu prethodećim zločinima neće ga učiniti manje zasebnom stvarnošću. Na isti način Jasenovac ne sme biti opravdanje za Vukovar. Niti zločini nad Srbima opravdanje za Hrtkovce. Jedina ekvivalencija je u tome što isto važi i u obrnutom slučaju.

Zbog toga ideja o navodnoj sveukupnosti zločina i nije naročito humana, iako se takvom predstavlja. Ona je samo još jedna u nizu od strategija relativizacija, i to strategija zasebne malicioznosti i bezobrazluka. Nesumnjiva činjenica da je mnoštvo etničkih Srba bilo žrtva ratnih zločina ne sme biti upotrebljena kao kupovina oprosta za sopstvena zločinstva. Pre svega zbog tih, srpskih žrtava. Zastrašujuće je koristiti se njihovim stradanjem kao bedno lukavom monetom kojom će se drugo zlo učiniti privlačnijim. Užas je dovoljno surov da ne trpi nikakvo „ali“.