Epicentar šminkeraja

Da umesto normalnosti, postupnosti, razložnosti, unutrašnje punoće i kritičkog, ne kritizerskog, stava prema okruženju – nastupa vreme opsenarstva, prikrivanja onoga što stvarno jeste i masovne proizvodnje/uvoza i ponude raznih „pudera i pomada“! Da umesto snage duha, skromnosti i radinosti, maršira vreme „tašna-mašna-make up – spin majstora“ koji će nas u svakoj prilici i bez senke nelagodnosti ubeđivati da „car nije go, i onda kada on na sebi ni gaća nema“, i koji će zarad svoje dobiti biti u stanju da upropaste sve oko sebe, pa nek „traje dok traje“. Da brze i „prestižne“ škole, brze titule i, posebno, brze karijere bez gotovo ikakvog stvaralačkog background-a, osvajaju na duži rok pozicije za krmarenje državom i njenom ekonomijom! Da nastupa vreme u kome će „novi“ politički i drugi mudrijaši svojom „make up – tehnologijom“ u Srbiji, uz pomoć svojih „make up – medija“ masovno početi da u po bela dana „tržišno“ prodaju „babe za devojke“!

I šta je mogao da zaključi svako ko je od tada sa autobuske/železničke stanice, savlađujući ne mali uspon, zadihano iz tzv. unutrašnjosti stizao u „epicentar“ Beograda, sem da je „make up“ važniji od znanja i suštine, jer se, eto, „puder i pomada“ prodaju u „Albaniji“, umesto knjige, te da je nastupilo vreme onih đaka čija je krilatica uvek bila „kakva knjiga, kakvi bakrači – puder i pomadu na se, pa u provod!“, jer, ionako, život kratko traje! Još kada se svakom od nas hiljadama puta, preko „make upiranih medija“, ponovi da je „Beograd po oceni tog i tog medijskog ino-autoriteta najbolji za noćnu zabavu“, onda šta nam preostaje drugo nego da po vasceli dan sedimo u nekom od kafića sa „make up-iranom klijentelom“ i da čekamo nadolazeće veče „ludog beogradskog provoda“.

A pošto u Beograd, ma šta o tome pričala i najzadrtija nijekala beogradskog uticaja na tzv. unutrašnjost Srbije, gledaju i oponašaju ga svi koji iz „unutrašnjosti“ u njega dolaze, onda se sve što se u njemu dešava, brzo „razmnožava“ po telu Srbije. Tako, naprimer, kada započne uređivanje beogradskih trotoara po „novoj kocka-tehnologiji“, onda se, godinama potom, „kockaju trotoari“ u celoj Srbiji. Po tom „kocka-principu“, nakon slučaja Palata „Albanija“, započela je „puderizacija-pomadizacija-parfimerizacija“ knjižara u centralnim delovima gotovo svih srbijanskih gradova, a knjige su se preselile na periferiju, i u razne novokomponovane „tržne centre, butike i oaze“ u koje, uglavnom, svraćaju oni koji su na sebe naneli najnoviji „make up“ kupljen, pretpostavljam, tamo gde su se nekad prodavale knjige.

Već prilično dugo izlozi parfimerije/šminkerajnice u Palati „Albanija“ ne šljašte. U njima nema raznih „Cleopatra lotion-a, L´oreal-a, Hieido Créme, …“. Stakla su im zastrta prašnjavim papirnim zastorima i plakatima „Ne lepi plakate!“ Ovih znojavo-lepljivih julskih dana, kad mi ponekad pogled na njih sleti, primetim da se iza pocepanih zastora nešto dešava. I uvek mi se tada u glavi zakotrlja: možda je „srpski make up – razvojno-politički prilaz“ već počeo da gubi snagu i da je to moguće videti eto tu – u samom epicentru Beograda? Ako ovde to bude očigledno – propašće brzo i u celoj Srbiji! Valjda će se i nosioci „make up – razvojnog državno-društvenog koncepta“ i na ovom primeru uveriti da se protiv prirode ne može! Postaće im, možda, jasno da narodu više ne mogu da prodaju „babu za devojku“, pa ni uz pomoć predloga za reanimaciju radikalsko-julovskog zakona o informisanju. Zaraduje me tada i pomisao da će, možda, uskoro, iz te zamrle parfimerije/šminkerajnice, umesto parfema „Dior home“ ponovo zamirisati knjiga, i da će se Srbijom raširiti slatki miris beba i zadovoljnih ljudi.