Feniks iz kolonijalnog pepela

Referendum, pod nadgledanjem predstavnika UN, Afričke unije, SAD (ekspredsednik Džimi Karter), EU i više drugih zemalja, smatraće se uspelim ako za odvajanje glasa većina od 60 odsto upisanih glasača koliko mora izaći na referendum. Eventualni neuspeh izjašnjavanja je, za stanovnike juga, a i za posmatrače nezamisliv jer bi podstakao nove još šire i žešće sukobe.

Referendum je deo miroljubivog rešenja višedecenijskih građanskih sukoba koji su odneli skoro dva miliona žrtava i raselili više miliona izbeglica. U početku međuverski sukobi radikalnih islamista sa severa i hrišćana, animista i dr. sa juga zemlje, prerasli su u oružani otpor politici podela, diskriminacije i ugnjetavanja juga protiv centralnih vlasti u Kartumu koji je dobio na intenzitetu zahtevom za regulisanje vlasništva i raspolaganja očekivanim prihodima od naftnih izvora i bili detonator višegodišnjeg građanskog rata u toj siromašnoj zemlji, u čemu ni od početka prisutne inostrane naftne kompanije nisu nevine. Dok je Sudan kao celina, zahvaljujući i prihodima od nafte, od devedesetih godina utrostručio BND, Južni Sudan, na čijoj teritoriji leži 80 odsto te nafte, nastavio je da životari u siromaštvu ratom opustošene zemlje.

Sukobi između severnog, pretežno muslimanskog i južnog, većinski hrišćanskog i animističkog dela Sudana počeli su još u vreme britanske kolonijalne vladavine koja je njima upravljala kao odvojenim celinama. Posle dekolonizacije šezdesetih godina, vlada nezavisnog Sudana nastavila je istu politiku odbijajući zahteve juga za ustavno rešenje koje će im obezbediti ravnopravnost i uslove za ekonomski razvoj, izazivajući nezadovoljstvo i oružani otpor zapostavljenog, siromašnog juga, koji je gušila primenom grube sile. Bilo je pokušaja da se, sa dobrim izgledima na uspeh, izgradi novi, ujedinjeni, demokratski Sudan, koji nisu dovedeni do uspešnog kraja.

Po nastavljanju sukoba, novih žrtava i svekolikog zaostajanja juga Sudana i opasnosti od prelivanja sukoba na susedne zemlje, a bez izgleda za rešenje u postojećim uslovima, zalaganjem Afričke unije, UN, Sjedinjenih Država i Evropske unije, koji tamo imaju i svoje interese, postignut je sporazum o miru i raspisivanju referenduma radi provere volje stanovništva južnog dela zemlje kojim, inače, odavno upravlja lokalno organizovana vlast uz podršku dobro naoružane vojne sile. U slučaju uspešnog referenduma, podela bi trebalo da se obavi jula o. g., a dotle će morati da se postignu sporazumi o mnogim pitanjima koji iz toga proističu, a posebno razgraničenja, podele imovine i dugova, status naftne pokrajine Abyei i dr. uz obećanje predsednika Bashira da će prvi priznati nezavisnost južnog suseda i s njim uspostaviti dobrosusedske odnose što, izgleda, treba primiti sa zrnom soli.

Prema izveštajima agencija referendum se odvija bez problema, uz sporadične sukobe, što se vidi kao rezultat opsežnih priprema prilagođenih obrazovnom nivou stanovništva, mogućnostima putne infrastrukture i komunikacija u koje su najviše uložile SAD, a predsednik Obama na sastanku sa zaraćenim stranama prošle jeseni u Vašingtonu obećao je štedru pomoć ako obezbede miran i uspešan referendum. Prikupljanje i brojanje glasova, ne bez opasnosti od zloupotreba, potrajaće, prema očekivanju, do dve sedmice. Međutim, ni u tom slučaju Sudan neće ući u mirne vode, jer inostrani faktori očekuju od predsednika Bashira da okonča konflikt u Darfuru (na zapadu) i omogući postizanje mira u oblastima Plavi Nil i Južni Kardofur na jugu zemlje, uz Damoklov mač koji visi nad njegovom glavom u Međunarodnom sudu za ratne zločine (zbog genocida u Darfuru).

Procenjujući pravno stanje i položaj Južnog Sudana po očekivanom sticanju nezavisnosti, neki komentatori podsećaju na slučaj Kosova, odnosno njegov međunarodni status posle jednostranog proglašenja nezavisnosti, uz upitanost o izgledima nove države. Amerikanci su obećali razmenu ambasadora se severom i priznanje juga, Evropska unija ima problem priznavanja nove države jer to kao ni u slučaju Kosova nije u njenoj nadležnosti, već nadležnosti svake pojedine članice. Ne manje važan biće odnos susednih zemalja, opterećenih sličnim problemima na koje bi ovo rešenje moglo nepovoljno uticati, ali i držanje velikih naftnih kompanija, među kojima i kineskih, angažovanih u sektoru nafte.

Naša diplomatija izvesno već razmišlja o tome kako da se postavi prema zahtevu Južnog Sudana (kad do toga dođe) za priznanje nezavisnosti i podršku prijemu u UN. Principijelno, s obzirom na to da je nezavisnost stečena bilateralnim ugovorom zainteresovanih strana, ne bi trebalo da bude dileme u pogledu našeg stava. A u slučaju dileme, da li ćemo se i za kim povesti u donošenju odluke? To bi, ipak, polazeći od naših interesa, trebalo da bude pitanje racionalnog, praktičnog pristupa uz uzimanje u obzir ovih i drugih okolnosti. Zašto, za razliku od inostranih, u našim medijima nema ni informacija ni komentara ovog za Afriku, UN, međunarodno pravo i spokoj nekih država, ne samo u regionu, veoma važnog događaja?

Autor je član Evropskog foruma za međunarodne odnose