Gde je Čerčilova bista

Bronzana skulptura britanskog premijera imala je svoje mesto u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od 1960-ih. Kada je postao predsednik, Barak Obama je zamenio bistom Abrahama Linkolna. Mit Romni, njegov politički protivnik na novembarskim izborima, obećao je da će je vratiti ukoliko bude izabran za predsednika.

Zašto bi iko brinuo o tome? Jedan odgovor dala su dvojica Romnijevih savetnika, koji su ukazali da njihov kandidat naročito vrednuje „specijalne odnose“ sa Britanijom jer dve zemlje dele „anglosaksonsko nasleđe“. Ovo nasleđe, kako tvrde, aktuelni predsednik ne ceni dovoljno.

Kada je ovo bizarno saopštenje, sa svojim rasističkim prizvucima, pretilo da postane skandal, Romni se brzo distancirao. Nije želeo da bude viđen kao rasista. Ali, kako drugačije razumeti ovu njegovu čudnu nostalgiju za Čerčilovom bistom?

U stvari, izraz „anglosaksonski“ ne čuje se više tako često u SAD, gde većina stanovnika već duže vreme nisu anglosaksonskog porekla (što, takođe, važi i za veće britanske gradove). Kada Amerikanci koriste ovaj izraz, to je onda kada prave razliku između belih i onih drugih, što većina Amerikanaca, a kamoli predsednički kandidati, neće učiniti u javnosti.

Izraz „anglosaksonski“ Francuzi često koriste u negativnom smislu kao na primer „anglosaksonski bankari“ ili „anglosaksonske zavere“. Nedavno je u francuskom Mondu osvanuo divan naslov: „Predsednik Oland brani francuski „Foie gras“ (guščja pašteta) od anglosaksonskih lobija (odnosi se na zabranu ovog jela u Kaliforniji na osnovu zakona o zaštiti životinja).

Čak i sam Čerčil nije mnogo upotrebljavao izraz „anglosaksonski“. Govorio je o „britanskoj rasi“ ili „narodu engleskog govornog područja“. Takozvani „specijalni odnos“ između Britanije i SAD, koji je Čerčil prilično cenio, nije bio toliko rasni koliko proizvod Drugog svetskog rata – a pritom prilično komplikovan.

Tokom Drugog svetskog rata, Čerčil i Ruzvelt delili su ideju da onda kada Nemačka i Japan budu poraženi, vojne snage Britanije i SAD deluju kao globalni policajci. Verovali su da će svet biti bezbedan od budućih Hitlera ako bar neko vreme bude pod prosvećenom vlašću demokratskih ljudi engleskog govornog područja.

Do kraja rata, međutim, Britanija je bila isuviše iscrpljena da bi upravljala svetom. Država je bila u bankrotu, a kolonijalni subjekti Njegovog Visočanstva su bili sve nemirniji. Budućnost je pripala SAD i Sovjetskom Savezu, koji nisu imali saosećanja prema britanskom carstvu, a pogotovu prema „Anglosaksoncima“.

Ali britanska elita, u potpunosti svesna opadanja uticaja svoje zemlje, uzela je za ozbiljno „specijalne odnose“ sa SAD, jer je to bio jedini način da Britanija oseti da je i dalje svetska sila, za razliku, recimo, od Francuske. Oni se i dalje tako osećaju. Čerčil je sasvim sigurno stvari video na ovakav način, ali i Toni Bler, koji je darovao predsedniku Džordžu Bušu drugu Čerčilovu bistu.

Previše vlasti kvari, kao što svi znamo. Oholi predsednici, koji žele Čerčilovu bistu u svojoj kancelariji, skloni su da veruju da se od njih očekuje da budu „ratni predsednici“, te da se i oni poput Čerčila 1940. moraju suprotstaviti novom Hitleru. Ovo je i uvelo SAD u ratove u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku.

Stoga, kada je Obama 2008. rešio da ukloni Čerčilovu bistu iz kancelarije, za mene je to bio vrlo razuman gest. Malo manje oholosti bilo bi dobro za SAD, ali i za svet. Romni, međutim, želi da vrati bistu.

Autor je profesor demokratije i ljudskih prava na Bard koledžu