Gde je sad moj Beograd?

Seli bismo na klupu nekog od perona i posmatrali. Mašinovođe kako uspravno koračaju ka lokomotivi. Otpravnike kako odlučno zvižde i podižu ruku u znak bezbednog starta putovanja. Službenike koji pokazuju putnicima na kom peronu da čekaju voz za svoju destinaciju. Lokalne pijanice ispred bifea i skitnicu na prećutno proglašenoj samo njenoj klupi. I putnike. One lokalne koji bi da skoknu do rodbine na drugi kraj grada. Studente koji po umanjenoj ceni karte prave izlet do obližnjeg grada. Ljubavni par koji ne popušta zagrljaj do nekog novog susreta. Porodice sa preteškim prtljagom, u pohodu na ono jedino plivanje tokom godine.

Videli bismo različite, detetu još zanimljivije, vozove. One plave, grafitima išarane. Dugačke, maslinasto zelene i braonkaste. Crvene, sjajne, sa oblom lokomotivom. Lokomotive sa manje ili više vagona. Možda bi nekad čak videli kako se vagoni kače ili raskačinju. NJemu bi sve to bilo magično, a ja bih mu sve pomno objašnjavala. Dobro, možda ovaj tehnički deo bolje da sazna od tate, a ja bih mu pričala o tome gde svi ti vozovi idu i šta će sve ljudi tamo videti.

Pričala bih mu o tome kako je mama često na toj istoj stanici trčala ne bi li uhvatila poslednji voz za Novi Sad. I kako su se baš tu upoznali njegov tata i mamin tata, njegov deda, onda kad su u taj Novi Sad pratili mamu, obojica se brinući kako će se tamo snaći. Pričala bih mu kako su nekad mama i tata tu sedeli jer im je, eto, bilo lepo da samo tu sede i gledaju vozove. I kako je mama nekad i sama tu sedela kad bi bila tužna. Ili jednostavno kad je razmišljala o životu, a vozovi koji stalno negde odvoze i dovoze ljude valjda govore nešto o životu. Ili je bar njoj bilo lakše da tako misli. Pričala bih mu sve to i još mnogo toga, ali se onda setim: glavne železničke stanice više nema.

Izbrisali su je sa mape i nacrtali u nekoj crnoj rupi gde niko ne zna ni kako da dođe, ni kako odatle da se vrati. Negde gde nema slučajnih prolaznika koji skraćuju put kroz Karađorđevu. Nikakvog para koji romantično ispraća i dočekuje vozove. Zapravo, ne znam ni koga ima, ni koga nema. Nisam tamo bila od kad su ono uradili železničkoj stanici. I pored zgrade stanice se trudim da ne prolazim. Ne mogu da gledam to divno zdanje kome su iščupali utrobu. Predivno lice iza kojeg nema ničeg. Možda kad ne gledam, manje mislim na sve to. Na moj grad koji gubi moja mesta. Briše moje uspomene nasilno, i fizički čupa mesta na kojima su te uspomene nastale. Moj grad koji gubi dušu neprirodno, isto kao ono divno, stogodišnje stablo sa Kalemegdana koje je nepovratno izgubljeno. Moj grad koji više nije funkcionalan i iz kog sve više želim da pobegnem. Moj grad koji neću moći da pokažem svom detetu, iz prostog razloga jer tog i takvog grada više nema.

Ne znam šta ću da kažem zašto ga nema. Kako ću da objasnim ko je i zašto to uradio i dozvolio. Kada pogledam preko reke i vidim neke potpuno strane, okolini nepripadajuće nebodere, iza kojih je nekad bila moja omiljena železnička stanica, ne znam jesam li samo ja luda sto mi nedostaje to mesto? Kad vidim sve te ljude koji šetaju po nekoj jeftinoj, a skupo plaćenoj, promenadi, čini mi se da jesam. Kao da samo ja čeznem želeći, po mom mišljenju, najnormalnije stvari, kao da se samo ja vodim nekakvim idealima za koje niko osim mene ne mari. Idealima? Možda bolje reći utopijom? Kakva su to pravila igre ako su ovakvi kao ja uvek na gubitku?

Šta ću da kažem detetu ako pomisli da se lepo ponašanje ne isplati? Da je ipak isplativije biti siledžija i uzeti sve što poželiš i čega ti se dopadne ruka, čak iako nije tvoje. Možda jeste isplativije. Ali ne mogu tome da ga učim. Pa makar i sam shvatio da baš takvi biraju gde će biti glavna železnička stanica. Do tad ćemo gledati vozove u prolazu, s ovog mesta koje još imamo.

Tekst je napisan pre nekoliko godina. Setila sam ga se i pronašla sada, jer je baš sada nestao (iščupan!) i poslednji deo mosta koji je vodio upravo na tu, nikad prežaljenu, glavnu železničku stanicu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.