Giljotina motivacije za privređivanje

Cenim da „Sveobuhvatna promena propisa“ nema šanse sve dok ova država propisima i merama diktira rast troškova poslovanja, uzrokuje štete u poslovanju nosiocima privređivanja, unosi pravnu nesigurnost otvaranjem prostora birokratskom voluntarizmu ili multiplikovanjem propisa, pokriva sopstvene nesposobnosti, na trošak privrednih subjekata.

Kako država nameće privrednicima toškove i vrši destrukciju motivacije privrednog angažovanja građana, eklatantan primer predstavlja propis o obaveznom uvođenju fiskalnih kasa u poslovanje aktera na tržištu putovanja i turizma. Naime, nijedna od tri različite delatnosti koje se obavljaju na tržištu putovanja i turizma, ne obračunava u izdatim računima kupcima usluga fiskalne obaveze i ne plaća porez na dodatnu vrednost kao klasične trgovinske delatnosti. Ove delatnosti u celom svetu, pa i u Srbiji, ovaj porez plaćaju na kraju poslovne procedure, kada se pokaže razlika u ceni ili provizija. Međutim, i pored toga što ni u jednoj firmi ove vrste u svetu, nema fiskalnih kasa, u Srbiji su one obavezne.

Nadležni kažu da se fiskalne kase uvode zato što je poreznicima potrebna dnevna evidencija ostvarenog prometa. Međutim, u članu 821. Zakona o obligacionim odnosima, piše da posrednik mora da vodi „Posrednički dnevnik“ i dnevno evidentira sve obavljene poslove, a član 45 Zakona o turizmu obavezuje privrednika na tržištu putovanja i turizma da dnevno vodi „evidenciju prodatih turističkih aranžmana“.

Očigledno je da pisci Zakona o turizmu nisu znali šta piše u Zakonu o obligacionim odnosima, a predlagači poreskih propisa nisu znali ni za jedan od dva propisa. Međutim, država Srbija je duboko zavukla ruku u džep privrednicima, za kupovinu fiskalnih kasa, njihovo korišćenje i radnu snagu koja treba da otkucava račune na fiskalnim kasama u kojima se „fiskus“ ne pominje.

Kako država može da napravi štetu u poslovanju privrednicima, primer je sukob sa turskim vazduhoplovnim vlastima oko izdavanja dozvola za sletanje u Beogradu turskih avio čarter prevozilaca.

Odbijanje davanja saglasnosti turskim avio prevoziocima, od strane organa države Srbije, za sletanje i ukrcaj građana Srbije u Beogradu, radi prevoza u Tursku, suprotno je „Četvrtoj čikaškoj slobodi“, „Konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu“, usvojenoj još daleke 1944. godine, koja daje pravo vazduhoplovu zastave države potpisnice Konvencije da ukrca putnike, robu i poštu na teritoriji države potpisnice konvencije, što su kako Srbija tako i Turska, radi transporta u državu zastave vazduhoplova.

U stavu 2, člana 48 Zakona o turizmu, piše da kada agencija prodaje aranžmane inostranog organizatora putovanja „…ta agencija se smatra organizatorom putovanja“. Na pitanje kako će primenjivati ovu odredbu, tri turistička inspektora, dala su tri različita tumačenja: po prvom reč „smatra se“ znači da agent mora imati licencu organizatora putovanja, po drugom agent ne mora imati licencu, ali odgovara za aranžman u smislu kao da je organizator putovanja, po trećem mora imati licencu, ali ne odgovara kao organizator putovanja. Donošenjem propisa sa mogućnostima različite praktične primene, maksimalan je prostor za voluntarizam.

Svi navedeni primeri ukazuju na to, da u Srbiji postoje ozbiljni poremećaji u domenu pravne sigurnosti, koja je preduslov svih aktivnosti za angažovanje rada i kapitala građana na pokretanju privrednih aktivnosti.

Autor je bivši direktor Udruženja turističkih organizacija SFRJ