Gusle u simfonijskom orkestru

Prvo, ja nigde u tekstu ne tvrdim da nijedna od knjiga koje su se do sada pojavile u ediciji nemaju vrednost i da nisu dostojne „krilatog znamenja“, te da je svima mesto u recycle bin-u. Tvrdio sam samo da od početka devedesetih „edicija polako gubi profilisanost i prestiž“, nigde to direktno ne povezujući sa kvalitetom pojedinačnih naslova. Kao dokaz da je Albatros izgubio „profilisanost“, dovoljno je pogledati Stojanovićev spisak autora koji on naziva „reprezentacijom koje se ne bi postidele ni mnogo ozbiljnije kulture od srpske“. A stav o nepostojanju „prestižnosti“ edicije u poslednjih desetak godina nema potrebe da posebno obrazlažem, to je jasno svakome ko iole prati srpsku književnost u prethodnoj deceniji.

U sledećoj rečenici pišem da je i pored niza bitnih knjiga koje su tu objavljene – gde pre svega mislim na prevodnu prozu i domaću esejistiku, ali i na neke naslove domaće proze – „ugled Novog Albatrosa u toku poslednje dve decenije (nepopravljivo) urušen“, a kao krajnju tačku tog „urušavanja“ navodim to što dva romana sa Dobrovićevim crtežom na koricama („Oslobodioci i izdajnici“ Milovana Danojlića i „Semolj zemlja“ Mira Vuksanovića), među žestokom konkurencijom, spadaju u najkontroverznije odluke Ninovog žirija. Jer, o ugledu neke edicije ne odlučuje samo tekst objavljenih knjiga, nego i njihov put i „prtljag“ koji steknu u „književnom životu“. Pored toga, kada je o „ugledu“ reč, smatram da čak i nakon pedeset naslova od kojih je svaki remek-delo – što sa Albatrosom ipak nije slučaj – da i tada samo nekoliko problematičnih knjiga mogu da srozaju status edicije. Posle jedne „Semolj zemlje“, ni deset „gromobrana“, niti isto toliko „gromovnika“, ne mogu pomoći da ugled edicije ne bude „urušen“, kao što bi jedne gusle u simfonijskom orkestru „nepopravljivo“ remetile celo izvođenje.

Stojanović tvrdi da „niko – ko iole drži do sebe – nije smeo ni da pomisli da Miru Vuksanoviću dodeli NIN-ovu nagradu“, ali to po njemu nema uticaja na ugled Biblioteke. Kada je reč o Milovanu Danojliću, ne znam zašto Stojanović „damama i gospodi“ govori o autorovim ranim knjigama, jer ih ja nigde ne pominjem, niti osporavam njihovu vrednost, štaviše smatram ih dobrim i značajnim (ali više „Dragi moj Petroviću“ nego „Dobrislava“…). Uzgred, Stojanović greši i kada kaže da je Albatros „najstarija biblioteka na ovim prostorima“. Ne znam šta on podrazumeva pod „ovim prostorima“, ali najstarija biblioteka u Srbiji koja i dalje postoji je Kolo SKZ-a i ona, za razliku od Albatrosa, izlazi bez prekida (što napominjem samo u faktografskom smislu).

Slažem se sa Stojanovićem da je moje viđenje trenutnog ugleda Albatrosa donekle generalizujuće (kakvo uopšte može biti u dve uvodne rečenice novinskog prikaza?), ali i pored toga smatram da je na suštinskom nivou uvida – tačno. Ako je ugled nekoga ili nečega „urušen“, to ne znači da ga uopšte nema, nego prosto da nije onakav kakav je nekada bio, ili kakav bi – prema ranije ustanovljenim merilima – trebalo da bude. Konačno, „nepopravljivo“ stoji u zagradama, što Stojanović pri drugom citatu izostavlja, tj. falsifikuje. Iako po svemu sudeći posledica „junoškog“ utopizma, te zagrade su upravo izraz poštovanja i simpatije prema onome što prepoznajem kao istinski „albatroski duh“ literature, koji je pohranjen u pet Vinaverovih i Manojlovićevih knjiga, a potom i u ranim knjigama „mlade srpske proze“ koje pominjem u tekstu (Albahari, Basara, Pantić, Damjanov, Toholj, Ćurgus Kazimir, Prodanović, Mitrović).

Stojanovićev tekst, gledano u celini, argumentacijski je konfuzan, nedovoljno precizan i u poređenju sa tonom mog prikaza – bezrazložno maliciozan, ali čini mi se da to nije slučajno i da se, nakon pažljivijeg pogleda, tu otkriva prava autorova motivacija. U uvodnom pasusu Stojanović piše da je „Bog izmislio kolumnu kao nužnu samoodbranu autora od kritike“ i da bi, da kolumne nema, „pisci zauvek imali ulogu polupripitomljene divljači za odstrel“. Dakle, iako koji red niže kaže kako mu je namera jedino da brani ugled Albatrosa „ne ulazeći u kritičarev vrednosni sud“ o njegovoj i knjizi Dejana Simonovića, Stojanović piše tekst prevashodno kao „samoodbranu autora od kritike“. (Ili su Tačke topljenja i njihov autor isto što i Biblioteka Albatros?) Potom, u zaključku, Stojanović bez prethodne argumentacije sugeriše da ja nisam „ozbiljan kritičar“ i da sam podlegao „marketinškoj lapidarnosti“ koju je kao dominantan način govora o književnosti uspostavila „teška izdavačka industrija“, da bi me na kraju, indirektno, proglasio volom, dok sebe (ili Albatros?) inauguriše u Jupitera.

Eto još jednog dokaza da je nekadašnja Vinaverova i Manojlovićeva biblioteka, nažalost, izgubila prvobitni ugled, jer je njeni autori tek tako zloupotrebljavaju u prizemnim i neargumentovanim ličnim obračunima. Kao što se, uostalom, ugled neke kolumne nepopravljivo urušava ako autor celu jednu rubriku iskoristi da prenese hvalospev o svojoj knjizi (vidi ZaVARivanje od 27. februara). I kao što se, na kraju krajeva, ugled nekog lista (nepopravljivo) urušava kada i pored desetak odličnih kolumnista ima jednog problematičnog.