Haiku i Deltasavljević

Na ovom mestu nastaje ključni problem, dakle manje-više se zna šta treba da se uradi, ali više puta do sada je bilo očigledno da to nema ko da uradi, odn. formalno ima, ali nikako da se „dobaci“ do iole vidljivih rezultata.

Problem je očigledno u izvođačima radova nesposobnim da jasno artikulišu stvarne potrebe neophodnog preduzetničkog i održivog razvoja i da u tom kontekstu definišu potrebne interdisciplinarne mere, instrumente, institucije, procedure, način finansiranja, način praćenja i ocenjivanja realizacije. Tu postoji još jedan problem, kreirane su mnogobrojne strategije kojima je bio jedini cilj kao i kod donošenja zakona – da se usvoje, a da se nikada ne primene. Pa kad dođu EU inspektori – je l’ imate strategije i zakone – imamo, dakle jedno pozitivno daštanje, a da li ih primenjujete – i na tom mestu počinje čuvena balkanska dijalektika – „jeste li vi muzičari, ne nismo, a niste, ma jesmo, pa onda dođi ovamo, ali moram tetki da odnesem lek“ (Film Balkan expres). U ovom koordinatnom sistemu možete prepoznati ponašanje naših vrlih ministara i potpredsednika zaduženog za evrointegracije. To još i uvek nije dovoljan razlog da se od strateškog planiranja odustane, ali taj sistem planiranja trebalo bi da bude fleksibilan u stalnoj korelaciji sa realnim dešavanjima na tržištu i vođen od strane školovanih i stručnih eksperata, a ne priučenih ortopeda i partijskih činovnika.

Srbija bez ikakve sumnje raspolaže izvanrednim resursima koji su zarobljeni na niskom nivou upotrebe od strane nestručne i nesposobne vlasti. Takvom stanju teško mogu da pomognu sugestije predstavnika međunarodnih finansijskih i razvojnih institucija „da Srbija ima razvojni potencijal u industriji i poljoprivredi“, so vot, šta bi drugo nosilo razvojni potencijal – seks trafiking i „belo“? Moram da priznam da sam očekivao sadržajniji doprinos nalaženju rešenja ekonomskog i društvenog razvoja od strane eminentnih međunarodnih institucija.

Nekako u isto vreme objavljena je vest – Delta Maxi je prodat belgijskom lancu Delez, a premijer je brže-bolje konstatovao da je za Srbiju dobro počela 2011. u investicionom smislu. Samo delimično, više razloga za radovanje ima njegov kiparski kolega – najveći deo transakcije od 930 miliona evra pripašće kiparskoj firmi koja je 100 odsto vlasnik Delta Maxia – „Ciprus ten point“. Nama ostaju utešni poeni i nada da će vlasnik (ko god bio) deo velikog profita investirati u poljoprivredu Srbije, kada i koliko – videćemo. Eksministar sigurno žali što ovo preduzeće dok je bilo društveno nije od strane države restrukturirano, pa onda prodato za sličnu sumu. Postavlja se samo pitanje da li bi ministar Deltasavljević imao dovoljno motiva da jedan društveni domaći lanac štiti od konkurencije tzv. tranzicionim moratorijumom na strane investicije u oblasti trgovine.

Bilo kako bilo, dobro je da se država nije mešala jer nijedno restrukturiranje koje je vodila u cilju podizanja vrednosti subjekta privatizacije – nije završeno uspešno ili još bolje, šta je uopšte u ovih deset godina urađeno uspešno a da je građanima dalo nadu da će jednog lepog dana moći da rade (uče) i od svog rada (znanja) pristojno da žive. Oni koji su se snašli bili su na Kopu (kolubarskom ili onom pravom), ostalima ostaje da rmbače i očekuju više sreće za sopstveno preduzeće. Jer sve je izvesnije, država, a videli smo i međunarodne finansijske institucije – nemaju baš jasnu viziju budućeg razvoja.