Hipokrizija korektnosti

S druge strane, izrazi koje danas nameće „politička korektnost“, budući da nisu rezultat spontane evolucije značenja, deluju ponekad smešno, gotovo uvek netačno, a ponekad još više ponižavajuće od uobičajenih izraza.

Reč „invalid“ i njen derivat „invalidnost“ u današnjem savremenom jeziku, i našem i u onim iz kojih je ta reč preuzeta, nemaju ponižavajuće značenje osim kad onaj ko ih koristi nema nameru da ih upotrebi u tom smislu i potrudi se da se iz konteksta ta namera jasno uoči. Svaki, pa i „politički najkorektniji“ izraz na taj način može da bude uvredljiv i ponižavajući.

Bez obzira na prvobitno značenje latinske reči iz koje je izvedena, reč invalid ne znači „bezvredan“, već objektivno onemogućen, zbog bolesti ili povrede nekog dela tela, za obavljanje funkcija kojima je taj deo tela namenjen. Iz toga proističe poseban društveni status lica na koja se taj izraz odnosi, status koji zahteva povećanu brigu i pomoć društva, uključujući i obzir prema prirodno većoj osetljivosti lica sa invaliditetom na spominjanje njihovog invaliditeta.

Pored toga, sam termin nije toliko bitan koliko namera i ton s kojima se reč izgovara ili napiše. U pariskom metrou iznad sedišta rezervisanih za ratne vojne invalide stoji natpis „Pour les mutilés de guerre“, što doslovce znači „za sakate iz rata“, izraz koji niko ne osporava iako je arhaičan, a mogao bi se smatrati ponižavajućim. Ti natpisi stoje u metrou iz vremena Prvog svetskog rata i jedine asocijacije koje izaziva jesu pozitivne, na ljude koji su herojski žrtvovali svoj fizički integritet u odbrani slobode svoje zemlje.

Izvorno značenje engleske reči hendikep, ako bismo ga tumačili etimološki, znači „dodatni teret koji se stavlja prirodno razvijenijim, jačim konjima, kako bi se izjednačile šanse za pobedu na trkama“, ali je to značenje evoluiralo ka današnjem koje je gotovo identično sa značenjem reči invalidnost, odnosno invalid.

Pribegavanje eufemizmima, opisnim izrazima, može biti rezultat najbolje namere, ali u osnovi je ponižavajuće jer se insistiranjem na izbegavanju uobičajenih izraza upravo skreće pažnja na moguća negativna, uvredljiva njihova značenja. Kad američki policajac javlja radiom kolegama da pojure „Afroamerikanca visokog rasta u beloj trenerci“, svima je jasno da u masi prolaznika treba juriti – crnca. Kod rasista će taj izraz izazvati još ružnije reakcije, a kod velikog broja američkih građana crne boje kože izazvaće revolt, jer su oni isto onoliko Amerikanci koliko i njihovi sugrađani svetle puti i dalekog evropskog porekla.

Uvredljivost, ponižavajuća konotacija ne proističe iz samih reči, već iz njihovog konteksta, odnosno iz namere govornika. Izbor eufemizama, opisnih konstrukcija, često nepreciznih i veštačkih, dobrom namerom često prikriva uvredljivo uverenje da je neka posebnost iz nekog od razloga – neprihvatljiva.

Čoveku koji nije sklon da o ljudima donosi sud na osnovu njihovih fizičkih osobenosti deluju besmisleno i otuđeno izrazi poput onog koji je u SAD postao uobičajen za ljude nižeg rasta: vertically challanged („kojima njihova visina predstavlja izazov“). Uostalom mi smo, znatno pre nego što su Amerikanci smislili „političku korektnost“, pribegavali ideološki uslovljenim besmislenim terminima kao što su „narodnost“ (umesto nacionalna ili etnička manjina), „privremeni rad u inostranstvu“ (ekonomska emigracija), „radni ljudi i građani“ (kao da „radni ljudi“ nisu građani) i sličnim.

Da bi reči kao što je „invalid“ zaista bile oslobođene svake moguće ponižavajuće konotacije, ne treba na silu menjati reči, potrebno je da menjamo sebe, svoj stav prema ljudima i društvu, prema dominantnom sistemu vrednosti koji je nakaradan i neodrživ.

Uostalom, sećam se jedne stare izreke koja se odnosila na nesrećne svekrve koje njihove snahe nisu htele, kako je običaj nalagao, da zovu „majkom“: „Neka me zove i lonac, samo neka me ne razbije.“

Autor je prevodilac, lektor za francuski jezik na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu