Hitan postupak od pet godina

Hitnost sudskog postupka, za koji će se ispostaviti da je tekao brzinom puža, počeo je 28. decembra 2006. godine. Tada sam, posredstvom jedne beogradske advokatske kancelarije, podneo tužbu zbog povrede autorskog prava Okružnom sudu u Beogradu (hitan postupak po članu 179. stav 2 Zakona o autorskim i srodnim pravima). Tužbu sam podneo protiv dva izdavača knjige jedne naše novinarke i književnice patriotske orijentacije koja je, bez mog znanja i odobrenja, na koricama tog izdanja objavila moju više puta nagrađivanu fotografiju iz Srebrenice. Taksu za tužbu (P 230/06) u iznosu od 12.500 dinara platio sam 9. januara 2007. godine.

Posle nekoliko ročišta, Okružni sud u Beogradu (P.br.230/2006) presudio je u moju korist 12. maja 2009. godine. To znači da je sudu do prvostepene presude trebalo dve godine i pet meseci, iako je postupak po zakonu bio hitan! Taksu za presudu, u iznosu od 6.250 dinara, platio sam 12. maja 2009.

Tuženi potom izjavljuju žalbu Vrhovnom sudu 26. maja iste godine, ali do danas nema konačne presude. Od tada su prošle još dve i po godine, što znači da hitan postupak u srpskom pravosuđu traje skoro pet godina i, što je još gore, ne nazire mu se kraj!

U međuvremenu, jedan od tuženih izdavača je otišao u stečaj, a drugi promenio status. To znači da i ako spor bude konačno rešen u moju korist, neću moći da naplatim presuđenu štetu. Zbog takvog pravosuđa, za koje ministarka pravde Snežana Malović gromoglasno tvrdi da je efikasno i uspešno reformisano, moraću po pravdu van Srbije. Jedina nada da mi država nadoknadi štetu jeste moja tužba Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Da li je to suština reforme srpskog pravosuđa ili možda poštovanje zakona, pa i njegovih odrednica o hitnosti postupanja sudova.

Autor je fotoreporter iz Užica