Hladnije nego što je hladno

 I tada su analitičari navijali za postojeće, to jest branili šefove i vlast u tim istim intitucijama koje niko nije smeo da pipne, jer je to odmah značilo napad na srpstvo i državu. Tako su institucije takve kakve su bile mažene i pažene sve dok nisu nabubrile, kao encefalitis, do jedne nemoguće groteskne mere, na sve slabijem telu, udovima naroda, tela glasačkog.

Taj encefalitis u vidu Parlamenta sada ima biti i dalje prenošen narodu na TV, kao da sam taj prenos nije i razlog nastanka dijagnoze. Zaista, zašto bi to iko gledao samo zato što poslanici žele da budu gledani, i zato što takva institucija za sebe smatra da je presudna i lepa.

Retko ko će se upitati kakva je ta institucija, većće na ironizaciju ili primedbu povodom svrhe ponašanja ljudi u toj instituciji, koji su je doveli do groteske, postaviti pitanje poštovanja značaja institucija. Za demokratiju. Zašto ljudi u toj samoj instituciji ne zasluže poštovanje, pa time i institucija? Zašto se oni ne staraju o tome kakvim ih kritičari vide, zašto se baš nikada ne upitaju kakvi su to ljudi, gospoda, poslanici? Ne, oni zahtevaju da mi to gledamo. Oni misle da je to što čine, ili ne čine, to što govore, po poslovniku, nešto za gledanje i slušanje.

Ako neko ko je u stanju da u ovoj gužvi i u ovim vremenima skuplja neke avionske milje, e ne bi li ih „iskoristio“, kako taj pretenduje da bude neko od ugleda čija će rečbiti važna, presudna, za instituciju i za demokratiju. Kako neko ko dolazi iz raškog kraja, ili ko je uopšte u bilo kakvoj moći, pa time i u odgovornosti, može da otvori usta s onakvom rekom Raškom, onakvim đubrištem, onakvim bolnim prizorom kakav je objavljen na fotografiji u poslednjem broju Vremena? Kako neko, posle takve slike, može da obuče odelo, stavi kravatu, okači kaput o onu kuku na zadnjem sedištu, pa, sa šoferom krene za Beograd, po onakvom drumu, te onda ostavi šofera i auto da džedže (uvek me sablažnjavaju ti ostavljeni šoferi, po svakojakom vremenu), i onda uđe u Skupštinu i ima nešto da kaže, po poslovniku. Po bilo kakvom razumnom poslovniku, a da ne kažem pravednom i normalnom, bilo bi da Skupština donese zaključak, ili lično očisti reku Rašku, bilo da su poslanici iz Beograda ili iz Raške. Tada bi institucija imala autoritet, tada bi demokratija u ovom delu sveta zaista postojala.

Umesto toga, oni žele da se slikaju, a zemlja je u takvom stanju da bi bilo ko odgovornu mišju rupu trebalo da se sakrije dok nešto ne učini, ne učini, a ne priča i skuplja avionske milje za odlazak u Bodrum.

Lepo su naši stari govorili, pusti ti šta on priča, gledaj ti šta taj čini. U ime demokratije i poštovanja prema mrtvima i živima.

Na B92 objavljuju subjektivno osećanje spoljne temperature, te kažu kako je napolju plus četiri, a biračko telo subjektivno oseća da je napolju minus sedam. Kako god ovo shvatili, bukvalno ili metaforično, subjektivno osećanje veoma je gadno. Ono govori o sivilu, nemaštini. Ljudima je hladnije od situacije u kojoj su nego što je objektivno hladno. Hladnije im je od nemoći, od nedostatka motivacije, ambicija, hladno im je i od posvudašnje ružnoće.

Zašto se biračkom telu ne čini da je toplije nego što jeste, većhladnije? Može li o tome da razmisli Parlament, jedna od važnih, krucijalnih institucija, tako da to, recimo, bude tema, a ne njihovi privatni televizijski prenosi, ili prenosi njihove private, za koju samo oni misle da je to javni, politički i institucionalni život.

Čini mi se da je ovu opasku o odbrani važnosti institucija veoma važno pomenuti, jer može, u sledećem trenutku, trenutku napada na institucije, ili u provali „govora ulice“, neko sasvim drugi biti oglašen odgovornim, neko uvek iz one „druge“, „druge“, „druge“.

Izgleda da analitičari pripremaju situaciju za mogući zahtev za redom i radom, pa ga, u prilog odbrane postojećeg, akontiraju kao nedemokratski. Možda je još uvek vreme da institucije o tome razmisle. Jer, očigledno, biće sve toplije objektivno, a građanima sve hladnije. To vodi ili u anomiju, ili u eksploziju.