Hodočašće modernog vremena

Kada sam sigurna da se sneg otopio u Montrealu, da je sezona proizvodnje javorovog sirupa završena i da proleće kači svoje značke na drveće u parku Lafonten, vraćam se tlu koje me je pre trideset godina primilo i prisvojilo. Srećna sam kada ga, umorna od hladne zime, u martu napuštam, ali sam srećna i kada mu se u maju vraćam, izranjajući iz prošlosti i beogradske nostalgije.

Ali, ovog proleća, ne samo Beograd, već i cela Srbija dišu plućima, obnovljenim ljubavlju i nadom. Rasprolećila se studentska mladost, povratila se narodska snaga, zapevala je građanska hrabrost. Staro, bolesno telo se, čudom, pridiže iz agonije i neljudskih vremena. Slomljeno diktaturom, nepravdom i korupcijom, pokušava da se oslobodi iz čeljusti savremenih predatora.

Za razliku od dosadašnjih pokušaja unošenja promena ratovima i revolucijama, koji su ga, i pored najboljih namera, sve više slabili i gurali ka propasti i ropcu, ovoga puta mladost vida rane ljubavlju ka bližnjem i verom u prirodnu ravnotežu, koja je u sadašnjem trenutku poljuljana na svetskom nivou.

Već šest meseci traje „miran studentski otpor“ vladajućem populističkom režimu i njegovom varvarstvu. Zahvaljujući pametnoj strategiji, otpor se prvo širio po teritoriji cele Srbije, a sada se širi i po Evropi. „Naša deca“, obrazovani, talentovani ljudi, primenili su tradicionalni princip hodočašća, ali ne iz specifičnih verskih razloga, već tražeći na „svetim“ mestima izlečenje od beznađa.

Prvi deo ovog dugog i mukotrpnog putovanja bio je posvećen osvajanju srca svih onih građana koji su, već odavno zaraženi apatijom, prihvatili ropstvo jednoumlju. Nedeljama i mesecima, hodali su studenti i đaci po selima, gradovima, brdima i plodnim njivama.

Hodali su neprohodnim stazama do udaljenih hramova u kojima su vladali muk i beščašće. Očistili su ih, posvetili ih svetlošću sopstvenih duša i ispunili ih onima koji su još uvek u stanju da ih čuju. Svi sada složno koračaju, mladi i stari, prenoseći iz srca u srce odanost slobodi, pravdi i demokratiji.

Probudivši sopstveni narod, podigavši ga na noge i vrativši mu vitalnost i želju za promenom, srpski studenti su krenuli biciklom i peške ka Evropi, ka Evropskom parlamentu, koji im je geografski najbliže „sveto“ mesto modernog, savremenog sveta. Tu će, u to veruju i tome se nadaju, imati direktnu komunikaciju sa onima koji će ih možda čuti i razumeti. Sa onima koji će ih možda i prigrliti i prisvojiti, ali ne kao nove iseljenike, već kao nove ravnopravne članove velike demokratske zajednice.

Mesto hodočašća je centar društvenog života. Na njemu se povezuju različite kulture, razmenjuju nade, ohrabruje vera, prepričavaju legende, ispovedaju muke, stvaraju prijateljstva i otvaraju vidici. Na njemu se razmnožava ljubav i zahvaljujući njoj, događaju se čuda. Ona, u koja bi trebalo svi da poverujemo, jer će nas ta vera odvesti na mesta o kojima nikada nismo ni sanjali.

Ušli smo u mesec maj. Datum mog povratka u Montreal se bliži. Radujem mu se, baš kao i svake godine, jer u tom gradu je moja sadašnjost, tu su mi kuća, muž, deca i unuci.

Ali, ovoga puta ne izranjam kao svake godine iz prošlosti, već iz budućnosti. Iz budućeg vremena u koje su me uveli srpski studenti i đaci, građani, braća, sestre, rođaci i prijatelji. Svi oni koji veruju da nikad nije kasno, da su strah i beznađe bolesti kojima možemo da se otrgnemo jednostavnim zagrljajem, stiskom ruke i toplim pogledom.

Uprkos novim tehnologijama, elektronskim medijima i veštačkoj inteligenciji, mladi su se vratili antičkim metodama isceljenja i potrage za pravdom i slobodom.
Živa reč ima čudotvornu moć. NJu prenose kao štafetu na dugom i mukotrpnom putu hodočašća protiv zloupotrebe i korupcije.

Autorka je muzički i književni stvaralac, od 1980. do 1992. muzička urednica na Prvom programu Radio Beograda, proterana iz zemlje 1992. zbog emitovanja pesme „E moj druže beogradski“ i kratkog autorskog teksta protiv rata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.