foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Subota, 3. maj, jutro. Prolazim kroz dnevnu sobu i bacam pogled na televizijski ekran na čijem dnu krupnim slovima piše „dve godine od tragedije u 'Ribnikaru'“, i izlazim na terasu. Lep, sunčan dan. Ispijam svoju prvu kafu uz „Divlje detektive“ Roberta Bolanja. Meksiko, sedamdesete godine prošlog veka. Neki mladi pobunjeni pesnici. Odlažem knjigu i prisećam se onog 3. maja i svog šoka od prvih vesti. Gde smo dve godine kasnije?
Uzimam telefon i otvaram gugl, po navici. Prva vest na koju nalećem glasi: „Trećeg maja spremite osmeh“, uz fotografiju gradonačelnika Beograda. Naslov je toliko neverovatan, da sadržaj vesti odmah proveravam na zvaničnom instagram nalogu lokalne vlasti u prestonici (Beogradske.manifestacije), a onda, i dalje u neverici, odlazim i na sajt Grada Beograda.
I tada nastaje prava pobuna mojih unutrašnjih organa. Naravno, telo se uvek buni kada ne želi da prihvati ono što mozak saopštava, ono što prenosi kao obrađenu senzornu informaciju, u ovom slučaju dobijenu od čula vida, a od onoga što su moje oči videle tog jutra na portalu Grada Beograda – dobijam mučninu. „Beogradski dani porodice: bogat program od petka do nedelje“, stoji u gornjem desnom uglu na naslovnoj strani portala. Opširan tekst sa pobrojanim aktivnostima na nekoliko lokacija. Muzika, pozorišne predstave, filmovi, radionice, sport – za svakoga ponešto. Nijedna reč o obeležavanju dvogodišnjice majskih tragedija. Jednostavno, nije im se uklopilo. Veselje i tuga zajedno – ne ide. I tako, izabraše veselje.
Da rezimiramo. Trećeg i četvrtog maja 2023. imali smo najveće tragedije u novijoj istoriji zemlje, kojima se pridružila i ona novosadska od 1. novembra prošle godine, a ovog 3. i 4. maja, barem prema želji i najavi prvog čoveka glavnog grada Srbije, imaćemo „bogat, zabavan i veseo kulturno-umetnički program, za celu porodicu, na mnogim mestima u gradu: Kalemegdanu, Tašmajdanu, u Knez Mihailovoj ulici“. „Spremite osmeh, udobne patike…“, piše dalje.
Najavljena su kulturno-umetnička društva, di-džejevi, maskenbal, mažoretkinje i „đuskanje sa mažoretkinjama“. Tu su i šatori za nauku i umetnost (otkud iznenada tolika ljubav prema šatorima?), predstave za decu „Tri praseta“, „Mala sirena“, „Čuvari osmeha“ i druge. Biće i mađioničara i još mnogo drugih zabavnih sadržaja, među kojima su i „igre preciznosti i gađanja (Cornhole, Ladder ball, streličarstvo, Billiard Race)“. Da, i streličarstvo. Iza gradonačelnika i njegovog trećemajskog osmeha, zaključujem, stala je čitava mašinerija za proizvodnju veselih programa za dane sećanja i tuge.
Pitam se šta je sa učesnicima manifestacije, sa roditeljima učesnika, šta je sa roditeljima koji će možda povesti svoju decu na veliku feštu upriličenu baš za dane velikog nacionalnog bola? Šta se desilo s njihovim mozgovima? Da li njihove oči vide nešto drugo, da li njihovi mozgovi istu vest percipiraju drugačije i šalju neke prijatne signale, pa nikave pobune unutrašnjih organa i neće biti, ni mučnine, štaviše, možda ih je obuzela radost zbog najavljenog događaja. Koji u datim okolnostima postaje vašar bizarnosti.
Bizarno je, čak čudovišno, od sada pa zauvek, za decu organizovati bilo kakvu zabavu 3. i 4. maja u Beogradu ili bilo gde drugde u Srbiji – zabavu za „neke nove klince“. Zato što nekih klinaca više nema. Ubijeni su pre dve godine.
Pitam se šta nas čeka narednih godina u isto vreme, ako se vlast ne promeni. Budući da već duboko gazimo u distopiju, mogu se komotno zamisliti iste ovakve manifestacije samo sa sve zlokobnijom scenografijom, pa će se nekog novog 3. maja sa bine na Trgu republike možda začuti i „prigodna“ himna čiji bi refren mogao glasiti: „Mirno spavaj, svete, nije tvoje dete“.
Do kraja dana saznaćemo da manifestacija nije održana, očigledno pod pritiskom javnosti, ali nije ni zvanično otkazana, a sutradan čujemo da je ipak realizovan deo programa. Kako god bilo – ostaje sramota. A dok je gradska vlast smišljala kako da zabavi i razveseli narod, Beograđani su masovno učestvovali u celodnevnom komemorativnom programu i palili sveće u „Ulici tišine“.
Alber Kami kaže da „čovek svojom pobunom nameće granicu istoriji, i na toj granici rađa se obećanje vrednosti“. „Pobuna se rađa iz prizora bezumlja, pred stanjem koje je koliko nepravedno, toliko i neshvatljivo“, piše dalje Kami. Da li polugodišnja pobuna studenata i građana protiv režima polako iscrtava granicu našoj istoriji, uz obećanje da ovako nešto u novoj Srbiji neće biti moguće? Uz obećanje da ćemo ubuduće biti pošteđeni prizora bezumlja.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
