Kako nas je promenio „Ribnikar“?

Osam meseci kasnije, utisak je da više ništa nije isto jedino za porodice stradale dece.

Malo ko je mogao i da pomisli da će njihovi roditelji danas stajati na mestu gde su ih toliko puta ispratili na časove i crvenom bojom farbati natpis „škola“ na kolovozu, izražavajući na ovaj način protest zato što država još nije odlučila gde će biti i kako će izgledati memorijalni centar u znak sećanja na ubijene đake i čuvara Dragana.

– Verujem da pre osam meseci niko nije mogao ni pretpostaviti da će Ana, Sofija, Mara, Andrija, Bojana, Angelina, Ema, Katarina i Adriana poslednji put otići u svoju školu i poslednji put sesti u klupe sa svojim drugarima, da će čas istorije i njihov život biti prekinut pucnjima – kaže profesor istorije Aleksandar Markov.

Od tog kobnog dana kada smo se kao društvo zaklinjali da imena ubijene dece nikad neće biti zaboravljena došli smo do toga da obeležje koje treba da nas podseća i opominje nije stvar koja nas se tiče.

Ne tiče nas se ni kako je moguće da za roditelje stradalih đaka nema mesta u školi koju su do juče pohađala njihova deca.

Nije nas briga ni što deset porodica mesecima traži odgovore, objašnjenja, pravdu.

A ne zanima nas jer nisu ubijena naša deca.

Kako nam se desio „Ribnikar“

U pravu je psiholog Oliver Tošković kada kaže da samo roditelji i članovi uže porodice znaju i mogu da osete koliko je teška smrt deteta.

Njihovu tugu i bol ćemo teško i zamisliti.

– Te ljude je tragedija u „Ribnikaru“ svakako promenila, a kako i koliko, to samo oni znaju – ističe on.

Tošković kaže da je masakr dece od strane drugog deteta, pored individualnog gubitka, stres i za društvo u celini.

– Prvi put se u istoriji ove države i grada desilo da je jedno dete ušlo u školu i ubilo više svojih drugova i čuvara. Strah, neverica, pokušaji da se nađu odgovori, da se odredi, definiše, kako je moguće, zašto, zbog čega… Strah od budućnosti. Može li se nešto slično ponoviti? Kako to sprečiti? Da li je škola bezbedna? Da li su nam deca bezbedna? Da li smo mi bezbedni? Možemo li verovati jedni drugima – nabraja pitanja Tošković.

Preživeli smo, kaže, raspad jednog sistema, jedne države, ratove, izbeglištva, sankcije, inflaciju, ekonomski krah, siromaštvo…

Bombardovani smo, mini revolucijom smenili jedan režim, promenili još dve države, a da se nismo ni pomerili.

I posle svega toga, dve ili tri decenije kasnije, kada smo mislili da je sve prošlo, desila se tragedija u „Ribnikaru“.

– Zašto sada, verovatno nikada nećemo saznati. Ali znamo da se desila i da je jednostavno strašna. Reagovali smo, svi ili bar većina, svako onako kako je umeo. Ali reagovali smo i kao društvo, izašli smo na ulice i pokazali da se bar tu razumemo. Da li nas je sve to promenilo, zaista ne znam. Kao i obično, pokazaće vreme – ističe Tošković, inače profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Njegov kolega Aleksandar Baucal uveren je da nas tragedija u školi na Vračaru nije ni osvestila, ni opametila.

– Pošto nismo izvukli pouke situacija i u obrazovnom sistemu i u društvu je lošija nego što je bila odmah nakon tragedije. Neadekvatna i nezamislivo pogrešne reakcija od strane vlasti nisu pomogle društvu da se formira osećaj zajedništva u tragediji, da se kolektivno suočimo sa njenim posledicama i da je postepeno prevaziđemo. Na prvi pogled deluje neverovatno da bilo ko može tako uporno da čini sve što nije smelo ni da se pomisli, posebno u okolnostima kada vam je dovoljno da se oslonite na bazični ljudski osećaj da biste uradili ono što je potrebno. Međutim, sve postaje razumljivo kada prihvatimo da je našoj vlasti prioritet bio da skrene pažnju sa svoje odgovornosti – ističe Baucal.

„Sistem nije zakazao“, lakonski je izgovorio Branko Ružić, tadašnji ministar prosvete samo nekoliko sati nakon što se dogodila masovna pucnjava u školi.

Istu rečenicu bez zadrške je sutradan ponovila premijerka Ana Brnabić.

S njihove tačke gledišta sistem je, dakle, funkcionisao, te ga nije bilo potrebe menjati.

Zbog moralne odgovornosti ili možda pre pod pritiskom javnosti Ružić je podneo ostavku, a na čelu Ministarstva prosvete zamenila ga je njegova stranačka koleginica, neuropsihijatrica Slavica Đukić Dejanović.

Gorko su se šalili prosvetni radnici da to i nije loše rešenje jer je ranjenoj prosveti potreban psihijatar, ali je ministarka terapiju sprovodila u TV ordinaciji, u kojoj su se na kauču smenjivala lica iz javnog života dok je obrazovanje nastavilo da tone.

Put ka ozdravljenju prosvete

– Ako govorimo o prosvetnom sistemu i prosvetnoj politici mislim da nas događaji u „Ribnikaru“ uopšte nisu promenili. Pojedina ad hok rešenja, poput pojačanog prisustva policije i izmene zakonskih rešenja u cilju suzbijanja nasilja u obrazovnim ustanovama, nisu i sigurno se neće pokazati kao adekvatna – smatra Aleksandar Markov.

Kaže da se deca danas suočavaju sa različitim vidovima pritisaka, od nerealnih očekivanja roditelja, preko pritisaka koji dolaze od vršnjaka u pogledu pripadnosti grupi, ali da se njihovom psihom, duševnim bolom i patnjama praktično niko u okviru obrazovnog sistema ne bavi.

Jednako kao što se niko ne bavi sličnim problemima s kojima se suočavaju nastavnici.

– Takve stvari proizvode manje ili veće tragedije kakve su nam se dešavale i kakve nas, bojim se, čekaju i u budućnosti – ističe Markov.

Optimista nije ni Aleksandar Baucal koji ipak vidi neke promene posle majske tragedije. Nažalost, nagore.

– U obrazovnom sistemu osećaj nesigurnosti i nezadovoljstva je još veći. Pored toga, ne postoji nikakva pozitivna perspektiva da će u budućnosti biti nešto bolje što stvara osećanje beznadežnosti. U društvu je situacija još beznadežnija, naročito nakon velike krađe koju je vlast sprovela na izborima. Umesto da se ide ka smirivanju tenzija i polarizacije, naša vlast je krenula potpuno suprotnim pravcem u povećanje nestabilnosti i sukoba u društvu. Na taj način se celo društvo ulazi u veliki rizik od različitih oblika nasilja. Samo je pitanje ko će da bude žrtva – smatra Baucal.

Markov kaže da nam tragedija u „Ribnikaru“ nemilosrdno ukazuje i koliko smo kao društvo okrenuti sebi.

– Jer nepunih godinu dana nakon nesreće više smo bili okrenuti organizaciji novogodišnjih proslava nego podršci roditelja pobijene dece. Situacija je postala još degutantnija kada je ministarka prosvete morala da opomene školske kolektive da se uzdrže od organizovanja zabava. Da stvar bude gora, plašim se da je došla kao reakcija na zabavu koju je planirala da organizuje Školska uprava Beograd sa direktorima i inspektorima. Dakle, pre nego da nas je promenila, tragedija je pokazala kakvi smo zaista ljudi – ističe Markov.

Šta smo mogli da promenimo, a ispustili smo?

– Nakon rata su svi generali, ali o tome je trebalo brinuti pre nego što nam se ovo desilo – odgovara Markov.

Danas smo, dodaje, svesni da u ovom trenutku deca nisu sigurna u svojim školama, zbog čega kao društvo moramo dati sve od sebe da obezbedimo da škola ponovo postane sigurno okruženje.

– To možemo postići samo ako probleme ne budemo gurali pod tepih, ako zarad sitnih, ličnih ili političkih interesa ne budemo negirali pojave koje nam razaraju obrazovanje, ako umesto podobnih, na mesta direktora škola budemo dovodili profesionalce. Ako se otvorimo jedni prema drugima i počnemo da govorimo šta nas muči i šta želimo da promenimo. Ako oni koji su u prilici da odlučuju budu spremni da razgovaraju sa onima koji kritikuju, jednako kao što i oni koji kritikuju budu spremni da kritiku zarad kritike zamene konstruktivnim predlozima. Možemo da nešto promenimo kada nam nastavnici ponovo postanu pedagozi, umesto što su administrativni radnici. Za neke promene u obrazovanju je potreban novac, za većinu volja. A za sve nam je potrebno vreme, koje odavno više nemamo – kaže Markov.

Do tada, dodaje, naša je obaveza da ne zaboravimo imena stradale dece i čuvara Dragana, kao ni tragediju koja je zauvek obeležila naše škole.

Jesmo li zaboravili ubijenu decu?

„Ribnikar“ se danas u javnosti pominje povremeno.

S jedne strane, u medijiskim napisima iz kojih se saznaje ponešto o toku istrage protiv roditelja maloletnog počinioca zločina, a mnogo više zbog činjenice da nadležni i dalje ništa nisu preduzeli što se tiče izgradnje memorijalnog centra.

Nerazumevanje između pojedinih grupa roditelja o tome može li poprište zločina i dalje da bude škola ne jenjava, a nakon što je i druga v. d. direktorka podnela ostavku jasno je da i unutar školskog zdanja ima mnogo problema.

Roditelji ubijene dece i oni koji im pružaju podršku trude se pitanje memorijalizacije i dalje bude tema za ovo društvo.

Za njih 3. maj još uvek traje, što je poruka koju su prilikom nedavne protestne šetnje ostavili na zgradi Vlade Srbije.

Ninela Radičević, majka ubijene devojčice Ane, smatra da su obe majske tragedije, i u „Ribnikaru“ i u selima oko Mladenovca, možda bile poslednja šansa za ozdravljenje srpskog društva.

– Da je Srbija stala tog 3. maja, 4. maj se ne bi desio. Posle dve nezapamćene tragedije gde je 3. maja stradalo devetoro dečice i njihov voljeni čuvar, a samo dan kasnije još devetoro malo starije dece, Srbija je pala na ispitu ljudskosti i iskazivanja empatije. Osam meseci kasnije, 3. maj više nije tema za medije. Priprema se novogodišnje slavlje sa sve vatrometom i šampanjcem, a roditelji ubijene dece štrajkuju svake srede ispred škole ne bi li skrenuli pažnju na činjenicu da država još uvek nije donela odluku o memorijalnom centru. Novinara je, svake srede, sve manje – primećuje Radičević.

Preplavljenost informacijama, svakodnevne brige – sve to može učiniti da tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ ostane negde u našem umu kao davno ispričana priča.

– Moramo biti svesni i toga, da se može desiti da ta priča počne da bledi. Zbog toga je važno da se međusobno podsećamo i da, kao društvo i država, gradimo svoju kulturu sećanja. Ako zaboravimo na „Ribnikar“, onda možemo biti sigurni da se nismo promenili i da će se verovatno ponoviti. Kad se najmanje nadamo, dok se budemo lagali da laž nije laž, da krađa nije krađa, da prevara nije prevara jer ima pečat, desiće se tragedija i opet ćemo se pitati zašto sad – ističe Oliver Tošković.

„Ribnikar“ se, napominje, ne sme ponoviti, ili bar moramo učiniti sve što je u našoj moći da smanjimo rizik da se ponovi.

– Ne smemo odlagati dane žalosti ili na bilo koji način kalkulisati u vezi s tim. Zrelost jednog društva se ogleda u kulturi sećanja. Ne smemo dozvoliti da zaboravimo tragediju u „Ribnikaru“. Kao što ne smemo da dozvolimo da zaboravimo Drugi svetski rat ili krvavi raspad Jugoslavije. Sećanja umeju da nas sačuvaju od novih tragedija – poručuje Tošković.